- Тада је још био митрополит, да би 13. маја бурне 1848. године, на Мајској скупштини у Карловцима, на којој је проглашена Српска Војводина, био изабран за патријарха и стао на њено чело - каже Димић. Та и наредне године ће показати сву Рајачићеву величину, али и насвакидашњу личну храброст. Мада духовни поглавар, он се није устезао да учествује у бојевима са Мађарима и јуриша буквално на топовске цеви.

- Из њега је проговорио љути Крајишник и опробани ратник. Рајачић је, наиме, 1809. био студент универзитета у Бечу, а кад је Наполеон кренуо на хабзбуршку престоницу одмах је, као сам пише у биографији, оставио перо и латио се оружја и учествовао у крвавим борбама.

Захваљујући његовој дипломатској вештини, двор ће, мада нерадо, Српску Војводину званично признати 1849. Рајачић ће учинити све да она опстане. Упркос томе, неће успети да спречи њено укидање 1860. и то никад неће прежалити. Са тим непреболом ће се, у Карловцима, упокојити годину дана доцније.

Уз све друго, Рајачић је, открива за наш лист Сузана Миловановић из Музеја Војводине, био изузетан естета. Подигао је нови патријаршијски двор који је био устројен на принципима и нивоу дворова у Бечу или Паризу, а сребрнина коју је за собом оставио и данас важи за престижну и ван наших граница.

- Реч је о есцајгу и другим предметима ручно израђеним у најчувенијим бечким радионицама као што су "Кинклоф", "Рајнер", "Виртла" или "Виндершпек". У нашем музеју се чува тачно 101 комад откупљен од наследника - прецизира Миловановићева.

Остало је забележено да је у том есцајгу служен и свечани ручак 1852, приликом једине посете цара Фрање Јосифа Карловцима. Рајачић, иначе, није имао свог потомства, али је преузео бригу о деци свог рано преминулог брата Исака, пре свих о синовцу Александру, царском мајору и учеснику Мајске скупштине. За Александра је подигао велелепну кућу у којој је данас карловачки музеј, а коју је овај, у знак захвалности, по стричевом световном имену, назвао "Илион".

Ни он, међутим, није имао деце, па данас у Карловцима нема директних потомака чувене породице. Има их, међутим, у Вуковару, јер је патријархова синовица Јелисавета била удата за чувеног велепоседника Алексу Пауновића, уз остало власника тамошњег хотела "Гранд" или Радничког дома, у којем ће, после Првог светског рата, бити основан КПЈ.

Рајачић је, иначе, у Лици било доста често презиме, па има и патријархових даљих сродника и сви се, наравно, поносе својим великим претком.

ПО УКУСУ БРОЗОВИХ

Једино што је од предмета породице Рајачић сачувано у карловачком музеју јесте раскошна трпезаријска гарнитура. Она је, истина, после Другог светског рата била пресељена у "Титове салоне" на Петроварадинској тврђави, али је средином деведесетих враћена у "Илион". Карловачко предање каже да је Рајачићев сребрни есцајг за чак 60 особа његова земљакиња Јованка Броз својевремено поклонила етиопском цару Хајлу Селасију, али за то нема никаквих конкретних доказа.

ХТЕО И СРПСКИ УНИВЕРЗИТЕТ

Рајачић је 1854. заједно са синовцем Александром сачинио елаборат за оснивање Српског универзитета у Карловцима и то са четири факултета - медицинским, правним, филозофским и теолошким. Беч то, међутим, није дозволио, омогућивши само оснивање Митрополијско-гимназијске типографије или прве српске штампарије у монархији. 

Ђорђе Вукмировић, В. Новости