„Он није секирљив тип“, писало је у преводу неког филма о Херкулу Поароу. Секирљив?! Такав придев сигурно не постоји у српском, примећује наш читалац Д. А., али можда би могло да се прихвати: секирљив = склон секирању?

Претпостављам да је у оригиналу било „He’s not the worrying type“. Ми имамо придеве сличног значења брижан, раздражљив, нервозан, али за worrying као сталну особину немамо одговарајући придев. Није нам ни неопходан, јер бисмо рекли „Он је тип који се (никад) не секира“, мада би за титлове, где се због ограниченог простора штеди свако слово, то можда било предугачко. 

Немамо правог еквивалента ни за енглеску именицу worrier, која се каткад може превести са „ситничар“ или „паничар“, али јој је основно значење – човек који се увек брине (због нечега). Ко зна, можда ту језик одражава разлике у националном карактеру. Англосаксонци вечито забринути и заузети око неког проблема, док је нама све потаман, ни за шта се не секирамо, нек иде како је пошло, горе бити не може.

Поводом мог написа од пре две недеље, читалац Стојан Р. каже да не схвата зашто лингвисти осуђују као англицизам свеопшту употребу термина кратка прича (= енгл. short story) уместо приповетка. „Приповетка јесте прича“, каже он, „кратка је у односу на роман, па што је не бисмо звали тако?“ Ствар је у томе да кад у теорији књижевности или уметности имате устаљен термин за неки појам, треба га користити. Не бисте рекли „сликарев портрет самога себе“ кад знате да се то зове аутопортрет. Ако најављујете увертиру неке опере, нема разлога да је зовете „уводна музика“.