Неки антополози сматрају да је пољубац само културолошки феномен – нешто што учимо у заједници са другим људима или видимо у медијима, а затим копирамо. Наравно, стил љубљења какав се практикује у Европи, свакако није неопходан са репродуктивне тачке гледишта. 

Анторполог Доналд Маршал описао је људе на пацифичком острву Мангаја као сексуално најактивнију етничку групу на свету. Мушкарци у касним тинејџерским и двадесетим годинама имају и до 21 оргазам недељно (више од 1.000 годишње), а пољупце у уста уопште нису практиковали до доласка Европљана. Јасно је, дакле, да људи могу и без љубљења. 

Ипак, нема сумње да размена нежности барем у виду “лизања, трљања, чупкања и дувања у лице”, како истиче антрополог Хелен Фишер, постоји свуда. 

Можда и најнеобичнији “пољубац” забележио је антрополог Бронислав Малиновски 1929. Љубавници на Тробријан острвима у близини Нове Гвинеје једно другом грицкају трепавице у интимним тренуцима и током оргазма. 

Када су људи почели да се љубе у уста? 

Немогуће је да се сазна, али је један од првих писаних трагова о томе стар 3.500 година. Реч је о индијским Ведама у којима се не помиње реч “пољубац”, али се описује како љубавници “прислањају уста уз уста”, а мушкарац “пије влагу са усана” робиње. Одатле могу да се прате трагови у Хомеровим, Херодотовим, а касније и римским списима. 

Љубљење је касније у неким деловима света готово ишчезло због религијских доктрина и страха од преношења болести. 

Европски начин љубљења проширен је глобализацијом, а касније ширењем културе.

Б92