Неолитски пољопривредници имали су много речи за светлост: била је то реч “бал”, бљештавило сунца и “лу”, светлост пуног месеца. Такође, “диу” је била дневна светлост. Древни људи обожавали су сунце, па је “диу” у зачетку многих важних речи на многим језицима, између осталих и на латинском. Праисторијски човек разумео је да срце удара ритам живота. “Кр”, звук који производи затегнута жица, послужио је као инспирација за “кард”, назив за срце. Остатак унутрашњих органа је “кара”.

Праисторијски људи су озбиљно доживљавали смрт. Неке древне погребне церемоније могу да се реконструишу захваљујући старим речима и њиховом модерном значењу. "Мор” је ИЕ корен речи “жаљење”, али и "кукање”, па се налази чак и у основи латинске речи “морс”, што значи смрт.

“Мама”, увек и свуда, значи “мајка”, од звука “ма” који подсећа на дечији плач. Многе речи у модерним језицима везане за рођење носе управо овај звук. ИЕ речи су се шириле целим светом. Тако се звук “па” који означава оца, може наћи у језицима од мандаринског и арапског до вијетнамског и велшког. Људи неолита у “па” су видели заштитника и хранитеља. Тако је тај звук у корену речи "патријарх”. Тај звук је и у “патриотизму” и "палати”.

Прошло је 250 година од како су научници први пут претпоставили постојање језика каменог доба, као основе модерних језика. На њиховом челу био је Август Шлахер, Немац из XIX века који је сматрао да су језици живи организми који се рађају, развијају и умиру. Он је открио концепт еволуције годинама пре Чарлса Дарвина, али га је он применио на речи, уместо на жива бића.

Агенције