А онда, као изненадни преокрет, схватамо чињеницу да причу о жртвовању декламује управо биће које је требало да буде „принето” Богу. То значи да Исаков отац, ма колико био чврст у својој вери, на крају није имао снаге да „златном секиром” искаже своју непоколебљиву верност свевишњем.

Пажљиви слушалац ће приметити и да се при крају текста композиције појављује строфа: „Ако ме већ зовеш братом, извини на радозналости, по чијем упутству? Јер када дође до густог, убићу те ако морам, помоћи ти ако могу. Да, када загусти, помоћи ћу ти ако морам, убићу те ако могу. И милост за наше униформе, човека мира и човека рата, паун свеједно шири своје перје.” Поменути део је Коена одредио и као антиратног песника. А било је то време уплетености САД у вијетнамску драму, која је многе невине житеље далекоазијске земље, као и многе младе Американце стајала живота.

Антиратни покрет у Америци који су предводили управо угледни уметници и јавни радници био је у то време у својој најактивнијој фази. Али порука из Коенове песме примењива је и на ситуацију на Блиском истоку, тачније на рат Израела против Хамаса и других, како се наводи, исламистичких терористичких групација. У томе и јесте њена величина и ванвременски значај.

Посебно значење провлачи се у стиховима: „Иако ме већ зовеш братом, извини на радозналости, по чијем упутству? Јер када све дође до краја убићу те ако морам, помоћи ћу ти ако могу. Да, када све дође до краја, помоћи ћу ти ако морам, убићу те ако могу”. Наиме, по Библији, Исаков полубрат Исмаил означен је као патријарх арапског народа и директан наследник Мухамеда, оснивача Ислама.

Композиција „Повест Исакова” објављена је на Коеновом албуму „Песме из собе”, снимљеном у студију „Колумбија”, у Нешвилу, октобра 1968. и објављеном 7. априла наредне године.

Повест Исакова

Врата су се лагано отворила.

Ушао је отац,

Тада ми је било девет година.

И док је тако висок стајао нада мном,

Његове плаве очи су сијале

А глас му је био хладан.

Рече: „Доживео сам визију

А ти знаш да сам јак у вери

Морам да урадим шта ми је речено”

И тако, кренусмо пут планине

Ја сам трчкарао, он је ходао

Секира му је била начињена од злата

Дрвеће је постајало мање,

Језеро као дамско огледало

Застали смо да попијемо мало вина

Потом је одбацио флашу

Сачекао тренутак

И спустио своју руку на моју

Учинило ми се да сам видео орла

А можда је био и лешинар

Нисам баш начисто.

Тада је отац почео да диже олтар

Осврнуо се преко рамена на мене

Знао је да се нећу крити

Ви који и данас дижете олтаре

Како би жртвовали сопствену децу

Не морате то више да чините

Привиђење није визија

И никада нисте искушавани

Ни од демона ни од Бога

Са сечивима тупим и крвавим

Нисте били тамо

Када сам лежао на планини

А руке мога оца су се тресле

Од лепоте те речи

И ако ме већ зовеш братом

Извини на радозналости

„По чијем упутству?”

Јер када дође до густог

Убићу те ако морам

Помоћи ти ако могу

Да, када загусти

Помоћи ћу ти ако морам

Убићу те ако могу

И милост за наше униформе

Човека мира и човека рата

Паун свеједно шири своје перје

Слободан Самарџија, Политика