Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Умро је 20. децембра 1355. године, син краља Стефана Дечанског, краљ Србије од 1331. до 1346, када је у српској престоници Скопљу крунисан за цара Срба, Грка и Арбанаса. Још за очеве владавине, истакао се као војсковођа, а победом над Бугарима у бици код Велбужда 1330. осујетио је Ромеју (Византија) да посредством Бугарске истисне Србију из Македоније. Годину дана касније је, уз помоћ властеле, збацио оца и крунисао се за краља.
Тежио је да створи државу која би у потпуности заменила Ромејско царство. У његово време, Србија је била на врхунцу моћи у економском, војном, политичком и културном погледу. Уз земље раније српске краљевине, царевина је обухватала Мачву, Захумље, Албанију, Епир, Тесалију, Акарнанију, Етолију и Македонију до Христопоља (Кавала), изузев Солуна. Прерана смрт га је спречила да од тих хетерогених заједница створи чврсту политичку целину.

У Скопљу је 1349. објављен први део "Душановог законика", допуњен 1354. на Сабору у Серезу, један од најважнијих правних аката развијеног феудализма, не само у српској држави. Најјасније је од свих савременика схватио опасност од продирања Турака и настојао је да заједничком одбраном спречи турска освајања, па је успоставио везе и са западним владарима, али план није остварен, највише због неразумевања и суревњивости угарских владара.
Немањићи и бугарски цареви: Браћа по мајкама