Умро је 5. новембра 1882. године, филолог, сарадник Вука Караџића у борби за реформу српског језика и правописа. После студија у Пожуну (Братислава), Пешти и Бечу, радио је као библиотекар Народне библиотеке у Београду, секретар Друштва српске словесности и професор Лицеја и Велике школе. У првом раду, "Рат за српски језик и правопис" (1847), којим је допринео брзој победи Вукових идеја, потписао се презименом Даничин, уместо породичним Поповић. Вукове и сопствене погледе на језик доследно је спровео у преводима с латинског "Старог завета".
Објавио је више дела из старе српске књижевности ("Житије св. Саве" Теодосија, "Житије св. Симеона и св. Саве" Доментијана, "Животи краљева и архиепископа српских" Данила, "Никољско јеванђеље"). Издао је "Рјечник из књижевних старина српских" и започео велики историјски "Рјечник хрватскога или српскога језика". Помогао је Вуку у преводу "Новог завета". Остала дела: "Мала српска граматика", "Српска синтакса", "Облици српског језика", "Историја облика", "Основе српскога или хрватскога језика", "Коријени", "Српски акценти".
Књига пророка Авдија: превод Ђура Даничић