Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Умро је 5. септембар 1899. године, државник и историчар, вођа Либералне странке, један од најзначајнијих српских дипломата 19. века, члан Друштва српске словесности и затим Српске краљевске академије; два пута је био регент и четири пута премијер Србије. После завршетка студија у Француској и на немачком универзитету у Хајделбергу, вратио се у отаџбину и убрзо је постављен за шефа српског посланства у Истанбулу.
Током боравка у Отоманском царству од 1861. до 1867, успешно је окончао дуге преговоре о опозивању турских гарнизона из србских градова. Затим је постао министар иностраних послова кнежевине Србије, а у раздобљу од 1867. до 1888. био је, с прекидима, премијер кнежевине и краљевине Србије. Намесник малолетног кнеза Милана Обреновића постао је 1868, а од 1889. и малолетног краља Александра Обреновића. Као регент кнеза Милана, највише је допринео доношењу новог устава 1869, а 1878. успешно је заступао Србију на Берлинском конгресу. Одбио је 1881. да потпише трговински споразум са Аустроугарском, сматрајући да ће такав документ Србију учинити економски превише зависном од Двојне монархије, због чега је поднео оставку на положај шефа владе.
По повратку на власт 1887. и касније, као регент краља Александра, настојао је да Србија ослонац нађе у Русији, а у унутрашњој политици покушао је да сузбије утицај радикала, али је положај регента напустио 1893, кад је краљ Александар уз подршку радикала извршио државни удар и завео апсолутистички режим.
Дела: "Спољашњи одношаји Србије 1848-1872", "Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност 1875-1878".