После Мокрањца бројни српски композитори уметничке музике окретали су се народном музичком стваралаштву као инспирацији за своја дела. На концертним репертоарима данас најчешће могу да се чују композиције Константина Бабића, Јосипа Славенског, Марка Тајчевића, Стевана Христића, Милоја Милојевића, у којима аутори покушавају да измире елементе српског музичког фолклора и савремене европске композиционе технике. За разлику од композитора 19. века, чије је стваралаштво превасходно било везано за вокалне жанрове, српски аутори у 20. веку чешће се окрећу чисто инструменталним жанровима. Тако настају прва симфонијска, али и солистичка инструментална дела инспирисана фолклором. Међу занимљивијим примерима налази се и једно од остварења композитора Милорада Кузмановића, који је покушао да споји елементе ренесансне музике и српске изворне традиције. Његов „Диптих“ за чембало из 1991. године обухвата обраде две народне мелодије – песама „Чај горо чарна“ и „Тројанац“.  Ипак, једна од најпопуларнијих и најчешће извођених композиција инспирисаних фолклором је композиција “Седам балканских игара“ Марка Тајчевића, којој се сједињују префињен укус композитора у избору материјала, његов оригинални ауторски печат, као и бриљантна техничка обрада пуна виртуозних захтева. Ове карактеристике учиниле су да дело доживи велику популарност и бројна извођења не само домаћих већ и страних пијаниста, међу којима су И. Фридман, Н. Орлов, А. Рубинштајн и К. Тејлор. Чувени виолиниста Јаша Хајфец изводио га је у преради за виолину и клавир, а Бого Лесковић је начинио прераду за оркестар.
Тамара Маљковић, Међународни радио Србија