Јуче и данас

Ово је прича о хероју по коме париски Грен Слем носи име!

Један од четири највећа тениска турнира на свету не носи име по тенисеру, али мишљење већине је погрешно. Ролан Гарос је био пилот из Првог светског рата.

Сваког пролећа, што се тениског света тиче, само је један турнир у мислима, Ролан Гарос.

Отворено првенство Француске је један од четири гренд слема који се игра током сезоне, који има два званична назива, Међународно првенство Француске и Турнир Ролана Гароса.

Међутим, мало људи зна ко је био Ролан Гарос. Обично се претпоставља да је био неки славни тенисер који је својевремено био толико доминантан да је читав турнир добио име по њему. Али није, Роланд Гарос није био тенисер већ пилот.

Рођен је у граду Сен Дени на острву Реинион 6. октобра 1888. године, а као пилот је постао познат чак и пре Првог светског рата у коме је постао херој. Наиме, Гарос је 1913. године постао први човек који је прелетео Средоземно море без прекида, и то од Фрежиса до Бизерте у Тунису.

Када је избио рат, одмах је увидео све мане постојеће технологије, као и начин на који се она може унапредити. Наиме, схвативши да је пуцање претешко са митраљезом на боку, пребацио га је на предњи део свог авиона, испред себе, а да би дрвену елису заштитио од метака обложио ју је металним клиновима.

Две деценије од почетка битке на Паштрику, која је заједно са борбом на Кошарама пример војничке снаге, вештине, храбрости и победе, али и страдања младих војника за отаџбину навршава се данас.

Борбе на Паштрику и Кошарама зауставиле су НАТО поход на СРЈ, али и продор албанских снага, а за тај велики успех, заслужни су обични војници, борци и старешине тактичких јединица.

У операцији „Стрела” на Паштрику, 26 припадника 549. моторизоване бригаде је погинуло, док их је 126 рањено.

Министар одбране Александар Вулин рекао је да без победа на Кошарама и Паштрику кумановски Војно-технички споразумо прекиду непријатељстава не би постојао. Према његовим речима, да није било тих победа имали бисмо безусловну капитулацију, не бисмо имали Резолуција 1244, а самим тим не би било ни преговора, ни наде да Србија може да се бори за КиМ и српски народ. Битка на Паштрику како министар наводи, део је наше плански и намерно заборављене историје.

„Највећи део Србије није чуо ни за планину Паштрик, а камоли за епопеју која се ту одвијала. То је била бриљантна операција, којом су непријатељу нанети страшни губици, а која се водила до последњег дана НАТО агресије”, навео је Вулин.

Према његовим речима, битка на Паштирку није није била успутна операција већ магистрални правац НАТО агресије и жеља да се копненом интервенцијом уђе на простор КиМ, а онда и даље. Министар је оценио да је филм начин да запишемо историју и не дозволимо да нам било ко други икада више пише историју.

Спомен-обележје страдалима у комплексу усташких логора смрти Јадовно-Госпић-Паг откривено је у Меморијалном парку Холокауста у Бруклину у Њујорку. Спомен-обележје откривено је јуче и представља плод сарадње Истраживачког института "Јасеновац" из Њујорка и бањалучког Удружења грађана "Јадовно 1941", саопштено је из овог удружења. 

Идеја да у Северној Америци буде постављено обележје за страдале настала је 2013. године, када су представници Удружења "Јадовно 1941" боравили у Њујорку, где је том приликом отворена изложба "Моје Јадовно". 

Директор Истраживачког института "Јасеновац" Бари Литучи рекао је да су имали проблема при реализацији овог пројекта, јер је Амбасада Хрватске чинила све да спречи постављање споменика. 

- Због тих притисака, одустали смо од навођења тачног броја жртава. Формулација `више хиљада` је свакако истина, али од тога је битније да смо после шест година ипак успели да добијемо све дозволе и споменик је данас пред нама - рекао је Литучи приликом откривања спомен-обележја. 

Литучи је предложио и да следећи спомен-камен у овом парку буде назван по логору Земун, односно Старом сајмишту. 

Сабор Српске православне цркве (СПЦ) саопштио је да је неприхватљива било каква измена статуса Косова и Метохије, која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење. Позива политичке чиниоце на наставак дијалога.

Сабор Српске православне цркве наводи да то није политички став, већ "пастирски и историјски".

"Таква решења довела би неизбежно до исељавања већине преосталог српског народа, који живи у већински албанским срединама Косова и Метохије, и до несагледиве штете за нашу духовну и културну баштину", наводи се у саопштењу. Указује да овај став никако не значи подржавање идеје такозваног замрзнутог конфликта већ представља позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалог. Додаје се да је то позив на дијалог без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада СПЦ-а, институционалне и безбедносне заштите светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве донео је јуче одлуку да обнови преговоре о решавању статуса „Македонске православне цркве” (МПЦ) и настави разговор о томе са њиховим представницима, сазнаје „Политика”.

Питање МПЦ било је јуче једина тема преподневног заседања највишег црквеног тела, а како нам је речено у врху СПЦ, закључак је био да се дијалог са МПЦ настави, а спровођење ове одлуке после заседања Сабора дато је у надлежност Светом архијерејском синоду.

Како нам је објашњено, српска црква није желела да иницира обнављање дијалога са Македонцима док је у затвору био архиепископ охридски Јован (Вранишковски). Он је, међутим, пуштен на слободу 2015. године, и учествује и на овом, као и на неколико претходних заседања Сабора СПЦ, заједно са владикама Православне охридске архиепископије, која је под окриљем српске цркве.

Иначе, о МПЦ се ових дана разговарало на седници још једног црквеног тела: Светог синода Васељенске патријаршије. У саопштењу објављеном на сајту Васељенске патријаршије наводи се, између осталог, да је Синод, који је заседао од 9. до 11. маја, разговарао о апелацији, жалби цркве у Северној Македонији која се тренутно налази у расколу. 

Указом кнеза Александра Карађорђевића од 5/17. јануара 1853. године премештена је варош Брусница на место звано „Дивље поље”, на десну обалу реке Деспотовице. По истоименој реци нова варош добила је име. Направљен је регулациони план, један од првих у Србији, по коме су се улице секле под правим углом са тачно назначеним местима где ће се градити јавне, а где приватне зграде.

Завршетком зграде Окружног начелства из Бруснице пресељене су све установе власти и највећи број дућана и механа. Деспотовица добија обележје града, нарочито после указа о премештању мушке и оснивању женске школе, телеграфа, поште и болнице.

Ипак, Светоандрејска скупштина и повратак Обреновића на владарски трон Србије, крајем 1858. године утицали су да Деспотовица добије ново име.

Вест да „Његова Светлост намерава овде подићи цркву о свом трошку”, стигла је у Деспотовицу 10/22. марта 1859. Њу је из Београда заједно са информацијом да ће Деспотовица добити ново име послао „по специјалној штафети” некадашњи начелник Рудничког округа Младен Жујовић тадашњем председнику вароши Вују Васићу. Описујући поменути догађај у својим Успоменама, Жујовић између осталог каже: 

На данашњи дан, 13. маја 1990. године, на утакмици између Динама и Црвене звезде у Загребу догодили су се нереди на Максимиру, за које многи сматрају да су били увод у распад СФР Југославије. Само неколико минута од почетка сусрета навијачи домаће екипе срушили су заштитну ограду на северној трибини и улетели су на терен прекинувши меч. Они су затим кренули ка јужној трибини да се обрачунају за Звездиним присталицама које су гађали каменицама, флашама и циглама. Звездаши су почели да ломе рекламне табле на стадиону, како би се њима заштитили од пројектила којима су били гађани. Док су они ломили табле, Загребачке телевизијске камере плански су преусмерене ка њима, не би ли се сва пажња гледалаца усредсредила на њих и како би они касније били окривљени за нереде.

Током нереда први пут је јавно запаљена застава СФРЈ, док је капитен Динама Звонимир Бобан шутнуо полицајца Рефика Ахметовића.

Сат времена после почетка нереда и дивљања навијача појавиле су се јаке полицијске снаге, које су испразниле стадион задржавши Звездаше на стадиону, а Динамови навијачи су се упутили ка центру Загреба, где су започели велику тучу са полицијом. Певали су за то време забрањене песме, које су имале антисрпску конотацију и усташке стихове.

У Културном центру Мионице биће изграђена 'Кућа Колубарске битке', у оквиру које ће кроз милтифункционалну поставку на више од 400 квадрата бити приказан подвиг српске војске у Првом светском рату. 

Битка се одиграла на падинама Сувобора недалеко од Мионице, и по узору на слику Бородинске битке, биће овековечена муралом дугим 28 и широким 6,5 метара. У приземљу ће бити изграђени ровови, пољска болница, шатори, митраљска гнезда, топови. Посетиоци би по уласку у ров имали ауди-визуелни доживља саме бике, са мирисом барута, плотунима, пуцњевима, звектом оружја, војничким узвицима.

Како је саопштио Културни центар, пројекат је дело познатог уметника Слободана Јевтића Пулике, пореклом из Ваљева, који живи и ради у Паризу.

"После 105 година, српска војска и војвода Живојин Мишић добиће признање какво заслужују за јуначки подвиг у 'Колубарској бици'. Мионица је право место за овакав пројекат, јер је војвода Мишић, баш у Мионици на Рибничком мосту, преузео команду над Првом армијом. Осим тога, славни војвода је рођен у мионичком селу Струганик", рекао је Јевтић.

У Мионици су поносни што ће добити 'Кућу Колубарске битке', али сматрају да је у питању пројекат који превазилази локални значај.

Ни после 20 година не бледи сећање на славног пилота Миленка Павловића који је положио живот за отаџбину бранећи небо над родним Ваљевом. Подгорина се одужује свом пилоту. Једна улица у Осечини понела је његово име.

Централна градска улица у Осечини темељно је обновљена и од вечерас носи име пилота Миленка Павловића. Осечина је и на овај начин одала почаст једном од највећих хероја одбране отаџбине.

"Он није само значајан за нашу општину, него за целу Србију и српски народ. Оно што је општина Осечина најмање могла да учини за њега, то је да једну улицу у центру места назове по њему", рекао је председник општине Осечина Драган Алексић.

А на свечаним академијама у Осечини и Ваљеву, истакнуто је да је Миленко био ратник и витез и да је са јуначким срцем одлетео у легенду, знајући да ће својим животом заштитити млађе пилоте.

"Погинуо је бранећи своју отаџбину, извршавајући најсветији чин, жртвујући себе за слободу свог народа", истакао је бригадни генерал Жељко Бичић, командант 204. ваздухопловне бригаде.

"Најхрабријег међу нама нема овде. Али зато многи од нас седе у овој сали јер се пуковник Павловић винуо у небо, знајући да је живот јефтинији од оног што брани", поручио је градоначелник Ваљева Слободан Гвозденовић.

Нећете ви да гинете, ја ћу!

Пре тачно 20 година, 4. маја, херојски је погинуо пилот Миленко Павловић. Он је извукао млађег колегу из кокпита и полетео ка надмоћнијим НАТО авионима који су нападали Ваљево.

Пуковник Миленко Павловић био је командант 204. ловачко-авијацијског пука када је почело бомбардовање. Тада се само 14 "мигова 29" могло супротставити НАТО авијацији са 600 најсавременијих летелица. Са упола мањим дометом радара и три пута мањим дометом ракета наши пилоти су били немоћни. Ипак, сви су беспоговорно извршавали задатке.

Када је 4. маја 1999. стигло наређење о полетању на НАТО авионе, Павловић је тражио да по сваку цену спречи млађег колегу како би сам стао у одбрану неба над Ваљевом. Тада је пришао авиону и рекао: 

"Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!" Извукао је из кокпита младог пилота и полетео пут родног краја. 

Миленков лет је трајао око дванаест минута. Када су га из оперативног центра упитали да ли види непријатељски авион, он је одговорио: 

"Видим их, али виде и они мене!"

Завладао је тајац, а пре него што је ишчезао са радара његове последње речи биле су: 

"Имају ме!"