Јуче и данас

На данашњи дан 1995. године у 2.12 часова почело је злочиначко НАТО бомбардовање Републике Српске које је трајало до 14. септембра, а у коме је страдало више од сто недужних цивила.

На положаје Војске Републике Српске НАТО авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених, а укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона.

НАТО злочинци су у акцији под називом "Намерна сила" користили радиоактивну муницију са осиромашеним уранијумом, уз објашњење да "она треба Србе у БиХ да доведе за преговарачки сто".

Повод за НАТО агресију била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале, 28. августа 1995. године, за коју су оптужени Срби иако је у извештају независне комисије из тог периода наведено да "не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја", што је потврдио лично и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан.

Тадашњи командант УНПРОФОР-а генерал Мајкл Роуз изјавио је после инцидента на Маркалама да се не може утврдити одакле је граната испаљена. Руски пуковник, командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву Андреј Демуренко, који је учествовао у истрази, изјавио је да су Срби "неправедно били оптужени само да би НАТО имао повод за напад".

Све потврде нису ништа значиле за НАТО савез, већ су се отворено сврстали на страну Бошњака и почели агресију на положаје Војске Републике Српске.

Данас се навршило 113 година од смрти једног од најзначајнијих и најчитанијих писаца српског реализма Стевана Сремца.

Сремац је рођен 23. новембра 1855. године у Сенти у занатлијској породици, од оца Аврама кројача и мајке Катарине, где је и провео рано детињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, чувени српски историчар и књижевник, довео га је 1868. године у Београд на даље школовање. Ту је 1875. године завршио гимназију и определио се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци.

Када је реч о познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века.

Сремац је био расни реалиста, обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Увек је полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видио, проверио и забележио.

Радио је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.

Био је учесник у ратовима од 1876. до 1878. године и одликован је Орденом Светог Саве и Орденом Таковског крста.

Сремац је почео да пише релативно касно - у тридесет трећој години живота, а његова дела везана су за Београд, Ниш и Војводину.

На дан 24. августа 1914. године дефинитивно је завршена чувена битка на Церу у којој је српска војска задала жесток ударац аустроугарским снагама, а генерал Степа Степановић тактички до ногу потукао аустријског команданта Оскара Поћорека.

Битка је започела 16. августа 1914. око планине Цер, а српска војска је спречила покушај

Аустроугарске да на самом почетку војнички сломи и окупира Србију како би се, у складу с плановима сила Антанте, после могла окренути против Русије.

Такав исход битке прилично је изненадио светску јавност, која је очекивала да се једна мала држава не може одупрети великој сили.

Победи је знатно допринела исправна дефанзивна стратегија српске Војне команде, као и чињеница да су њени официри и војници у балканским ратовима стекли вредна искуства у вези за модерним начином ратовања.

Аустроугарска монархија одредила је за главнокомандујућег својих снага на српском ратишту Оскара Поћорека, човека рођеног у породици германизованих Словенаца и србофоба. Он је све време притискао званични Беч да објави рат Краљевини Србији како би са себе скинуо одговорност за атентат у Сарајеву, који је дошао као последица његових лоших безбедносних процена. 
Аустроугарске снаге су на крају битке бежале преко Дрине и Саве, а велики део окупаторсих снага удавио се у покушају да их преплива.

Француски новинар Хенри Барби написао је већ 19. августа 1914. године:

Нема никаквих дилема да се „великосрпска агресија” на Хрватску десила, изјавио је данас хрватски премијер Андреј Пленковић коментаришући медијске наводе према којима је српски председник Александар Вучић од хрватске колегинице Колинде Грабар Китаровић затражио да не користи стално израз „великосрпска агресија”.

Он је рекао да се „великосрпска агресија на Хрватску догодила почетком 90-тих” и да је „спроведена уз подршку ЈНА и побуњеника и уз дириговано вођство из Београда”.

„Ту нема никаквих дилема. Та је чињеница врло чврста и врло јасна, сигуран сам за сваког хрватског званичника, а нарочито за политику владе”, навео је Пленковић. Додао је, иначе, да му није било познато да су Вучић и Китаровић имали „преписку” на ту тему. Он је, такође, оценио да политички противници „подмећу” хрватској председници тако што у преткампањи за председничке изборе у Хрватској пласирају такве ствари у етар.

„Преткампања за председничке изборе траје. Они који не желе добро председници очигледно стављају такве ствари у етар”, изјавио је он новинарима после седнице председништва и националног већа ХДЗ-а.

Хрватски недељник „Национал” објавио је наводну преписку између хрватске председнице и њеног бившег саветника Мате Радељића, а у њој је и мејл у којем пише да ју је Вучић замолио да више не користи израз „великосрпска агресија”.

Има томе већ неко време - и то је министар спољних послова Ивица Дачић исправно разумео - да је амерички председник Доналд Трамп постао српско унутрашње политичко питање. Одатле је весели Ивица недавно показао да може бити експресивнији и са мање дипломатског такта чак и од Вулина, и сасуо (америчким) демократама у лице да ће организовати Србе са америчким пасошем да на долазећим изборима гласају за Трампа.

Следствено томе и Дачић је постао америчко унутрашње политичко питање. И ништа ту нису помогла упозорења која су стизала из Америке, као оног Данијела Сервера, америчког експерта за Балкан, „да све што је Дачић постигао јесте да је осигурао да ће, ко год буде био следећи председник САД из редова демократа, њега, а можда и Србију, сматрати за непријатеља“.

Опет, није баш да најбољи певач у Влади, још од одласка Млађана Динкића, није разумео да Трамп неће Србима вратити Косово, ни припојити Републику Српску - свашта је тај претурио преко главе од Милошевићевог наслеђа, преко афере „Кофер“ до Мише Банане, да би олако поверовао да се геополитика највећих сила коригује са персоналним променама. 

Тајни немачки досије о усташким зверствима над Србима, Јеврејима и Ромим почињеним 1941. и 1942. године на подручју НДХ, који је у целости преведен, препун је језивих детаља над којима су се згражавали и немачки окупатори, пишу београдске Вечерње новости.

- Окрутност са којом су под вођством усташа вршена убиства у БиХ, превазилази све што је до сада забележено у крвавој историји балканских народа. Од муниције се брзо одустало, па су тако људи клани као животиње, лобање су им разбијане чекићима или секирама, утеривани су као стока у куће, седнике или штале, које су затим паљене - наведено је у извештају немачког капетана Хефнера од 12. октобра 1941. године. Хефнер је као податак навео и да број српских жртава износи готово 400.000.

Ово је дио шокантног аутентничног немачког досијеа о усташким зверствима над Србима, Јеврејима и Ромима 1941. и 1942. године у Јасеновцу, Старој Градишки и на дугим подручјима НДХ, чије постојање је постало познато у фебруару ове године, захваљујући сарадњи Вечерњих новости овог листа и Архива Војводине.

Директор Архива Војводине Небојша Кузмановић рекао је да је реч о документима које су сачинили представници немачке обавештајне службе током Другог светског рата.

Капетан Хефнер у допису од 12. октобра 1941. године, говорећи о злочинима усташа у БиХ, наводи да се од стрељања брзо одустало, јер се то сматрало траћењем муниције, па да су због тога одабране друге врсте смрти.

„СПЦ у Северној и Јужној Америци”

Да ли промена назива Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци у Српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама трасира пут ка новом расколу на овом континенту или је условљена правничким разлозима и потребом прилагођавања локалном законодавству?

Одлука о промени назива цркве донета је на заседању Црквеног сабора српских православних епархија у САД средином јула ове године, када су усвојене измене Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Сабором су председавали епископи новограчанички Лонгин, источноамерички Иринеј и западноамерички Максим. После бројних упита и недоумица, од којих су се многе сводиле на то како су тројица епископа променила назив СПЦ у Америци, као и због чега у доношењу тако крупне одлуке нису учествовали и остали „амерички епископи” - канадски Митрофан и буеносајрески Кирило - на сајту Епархије источноамеричке објављено је образложење те одлуке. И њега су потписали епископи Иринеј, Лонгин и Максим. За почетак се наводи да је промена назива у складу са прошлогодишњом одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ. Назив је промењен како би тачно одражавао „географско простирање и како би недвосмислено указао да је у питању неодвојиви део СПЦ са седиштем у Београду - јер ми смо епархије СПЦ, а не одвојена црква”. Други разлози који се наводе су правне природе: са називом који указује на везу са Северном и Јужном Америком отвара се могућност да епархије у САД буду законски одговорне за активности епархија у Канади и Јужној Америци, и обрнуто.

Пре тачно деведесет година умро је доктор Арчибалд Рајс који је истраживао злочине над српским становништвом у току Првог светског рата. Девет деценија од његове смрти, становници Мачве и Подриња не заборављају шта је швајцарски криминолог и форензичар урадио за нашу земљу и народ. Поштоваоци његовог дела, између осталог, организоваће за викенд и заједнички излет до Цера, под називом "Путевима Арчибалда Рајса".

У августу, 1914. године Прњавор је изгубио више од половине становника. У Основној школи, Милутиновића кући и на железничкој станици убијено је око 700 цивила.

Прњавор је једино село у Србији које је због жртава и храбрости добило Карађорђеву звезду и др Арчибалда Рајса прогласило за почасног грађанина.

Историчар Светлана Милуновић каже да је аустроугарска војска кршила све одредбе Хашке конвенције и сва војна правила чинећи велике злочине не само над војском, већ и над цивилним становништвом и да су почињена велика материјална разарања.

"Српска Влада је указивала на то, међутим, Србији нико у то време није веровао и онда је у Србију, на позив српске владе дошао Рудолф Арчибалд Рајс, истакнути криминолог и пре свега борац за људска права и за правду", рекла је Милуновићева.

Представници Српског народног већа (СНВ) одали су у Глини почаст српским жртвама које су усташе на данашњи дан 1941. убили у тадашњој православној цркви Рођења пресвете Богородице, која је затим спаљена и срушена.

Председник СНВ Борис Милошевић заложио се за то да се објекту који се налази на месту злочина врати споменичка функција и архивска грађа, како ти злочини и њихове жртве не би били заборављени, преноси Хина.

„Не можемо ићи по свету и причати о холокаусту, а заборавити на поштовање ових жртава овде”, поручио је Милошевић.

Председник СДСС-а Милорад Пуповац рекао је да је реч о једном од најгнуснијих злочина режима НДХ који је те 1941. године показивао, како је рекао, своју геноцидну намеру.

„Људи Топуског и бившег котара Вргинмост ничим нису показали ништа што би режим требало да узнемири, па да на њих пошаљу војску. Напротив их је позвао да се покрсте и обећали да ће их поштедети, али је испод врата Цркве пресвете Богородице текла крв, док су камама и другим хладним оружјем обављали покрст”, рекао је Пуповац. Он се запитао да ли се икада ико од представника Католичке цркве поклонио жртвама на месту где је некад био олтар и позвао на одавање почасти свим жртвама, како за раздобље од 1941. до 9945. тако и у 1990-им, „у рату који је букнуо управо због зле крви”.

Хрватски десничарски портали и "грађанске иницијативе" сложно критикују филм "Дневник Диане Будисављевић" у настојању да докажу како никаквог спасавања српске деце у усташкој држави није било, јер, по њима, та држава није била злочиначка, а усташе су "помагале остављеним малишанима".

"Треба бити бескрајно наиван, поприлично глуп па поверовати у ову најновију сторију о Диани Будисављевић која је `из канџи крвожедних усташа`, односно из њихових `логора смрти` спасила десетак хиљада српске деце...", преносе десничарски медији.

Синхронизовани напад на филм може се сажети у циничном тврђењу, коју је пренео портал "Народ", да је поређење акције Диане Будисављевић са Оскаром Шиндлером, који је спасао Јевреје из нацистичих логора - "неумесно".

Они пишу да, наводно, људи (односно деца) којима је помагала Диана Будисављевић, извлачећи их из усташких логора у којима су умирали од тифуса и глади, "нису били директно животно угрожени, односно живот им није био угрожен у смислу да га неким директним поступком жели одузети неки државни систем или човек".