Јуче и данас

Животна прича Џејмса Нејсмита, човека који нам је подарио један од најлепших и најпопуларнијих спортова на свету!

Кошарка је један од најпопуларнијих спортова данашњице који гледа више од две милијарде људи.

Међутим за све оно што је кошарка данас морамо захвалити човеку који је измислио овај спорт, Џејмсу Нејсмиту. Он подарио свету један од најлепших, најпопуларнијих и најатрактивнијих спортова, у ком уживају многи.

Нејсмит је рођен 6. новембра 1861. у канадском градићу Алманту, држава Онтарио. Његови родитељи су имали жељу да њихов син постане свештеник, те је он чак и завршио теологију. Но његова интересовања су ишла у другом смеру. Он је волео спорт и бавио се њиме па је касније постао и универзитетски професор физичког васпитања.

Са 27 година је дипломирао и добио позив за САД што је радо прихватио. Као студент интензивно се бавио спортом, играјући фудбал. На колеџу у Спрингфилду почео је као инструктор физичког васпитања. Његов први задатак је био да измисли нову игру за студенте. Пошто је у Масачусетсу клима била хладна, нова игра би требала да се одвија у затвореном простору. У новој игри циљ је био лопту убацити у корпу за брескве. Да би игру учинио тежом за студенте, подигао је висину корпе на десет стопа од земље. 

Са само 36 проживљених година, Милан Младеновић успео је да постане једна од најпознатијих и највољенијих славних личности на овим просторима, текстописац култних песама и човек који се храбро побунио општем повампирењу националистичких осећања на просторима бивше Југославије.

Двадесетпет година је прошло од смрти Милана Младеновића. Са турбулентним временом, мрачним осећањима и мржњом око себе борио се успешно, али је „Дечак из воде“ изгубио борбу са раком панкреаса када је имао тек 36 година. Иако је рано преминуо, Младеновић је оставио велики траг на тадашњу музичку сцену и урбану културу.

Рођен је 21. септембра 1958. године у Загребу. Отац Спасе био је војно лице, родом из Крушевца, а мајка Даница пореклом из Макарске. Због очевог позива, када је имао шест година, породица се преселила у Сарајево, а детињство у Валтеровом граду обележено му је било бунтовничким периодом, који је, према његовом сведочанству, мрачно утицао на њега. Ипак, није све било лоше у граду на Миљацки. Тамо је трасирао свој музички пут. Прве акорде научио је код чувеног сарајевског рокера Гарија Гаринче.

После шест година проведених у Сарајеву, 1970. преселио се у Београд, где је уписао Једанаесту гимназију, у којој је са основао свој први бенд „Лимуново дрво“.

Истакнути српски научник, правник, историчар, књижевник и политичар, академик, ректор и вишедеценијски професор Универзитета у Београду, рођен и преминуо у емиграцији, једна је од најзначајнијих личности националне и регионалне друштвене сцене прве половине 20. века. Пребогата биографија Слободана Јовановића (1869-1958) уклопила се у изложбени простор Галерије Српске академије наука и уметности тако да ће бити подједнако интересантна и онима који о њему не знају много, али и онима који су више него упућени - од вечерас у 19 сати па до 27. новембра велики број разнородних артефаката умрежених називом „Свет и време Слободан Јовановића” биће пред публиком.

Замисао др Бориса Милосављевића, вишег научног сарадника Балканолошког института САНУ, аутора ове изложбе којом се обележава 150 година од рођења Јовановића и пратећег каталога, одмотава се пред посетиоцем попут документарног филма - у распону од уметничких садржаја, преко папирне грађе, обиља фотографија, информативних панела и комада покућства, па до ретких приватних снимака који Јовановића приказују у интимнијем светлу и који сада могу јавно бити виђени први пут. Поставку отварају два портрета, први, који је насликао Марко Мурат у време док је Јовановић био на челу Универзитета у Београду, и који се ретко виђа будући да се налази у Свечаној сали Ректората, одакле је позајмљен за ову прилику, и други, који је потписао Урош Предић, а затварају је ретка два филма и серија слајдова из породичне заоставштине путем којих упознајемо Јовановића и као великог хуманисту и љубитеља животиња. 

На данашњи дан 1938. године рођен је Милован Илић, књижевник и новинар, који је за себе говорио да је по занимању - Минимакс.

Минимакс је за јавност увек био врцав, духовит, спреман за вицеве на сопствени и туђ рачун, а приватно, говорио је да је досадан.

Својом највећом врлином сматрао је то што је био обичан, нормалан човек о чијем интимном животу би могла да се напише књига, а о професионалном једна страница.

А на њој би писало да је био песник и афористичар, да је објавио седам књига, које се налазе у нашим и страним антологијама и да је добио више награда међу којима је и престижна награда Радоје Домановић за сатиру 1995.

Сарађивао са часописима Јеж, Илустрована политика, Политика.

Минимум говора, максимум музике, основни је концепт који му је обезбедио популарност у емисијама Минимакс, Туп-туп, Од главе до пете, Недељно поподне, Минимаксовизија, Максовизија. 
У њима су гостовали заједно политичари, уметници, естрадне личности, што је била новина за оно време.

За сваког госта се темељно и детаљно припремао користећи своју обимну новинарску документацију. Многе певачке звезде постале су баш то јер их је Минимакс откривао и медијски промовисао.

Састанак делегације Цариграда и српских архијереја

Петочлана делегација Васељенске патријаршије састала се у петак са патријархом српским Иринејем и шесторицом архијереја Српске православне цркве у Београду. Састанак је одржан у Патријаршијској резиденцији на београдском Дедињу, а Информативна служба СПЦ објавила је у петак у касним вечерњим сатима саопштење о сусрету.

Како се наводи, посланство Константинопољске патријаршије предводио је митрополит пергамски Јован (Зизијулас), а осим њега у Београд су стигли и митрополити галски Емануил, адријанопољски Амфилохије и силивријски Максим, као и јерођакон Григорије, секретар Цариградске патријаршије. У разговорима су са стране СПЦ, осим њеног поглавара, учествовали и чланови Светог архијерејског Синода, митрополит дабробосански Хризостом, епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид, као и митрополити црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије.

Никакви други детаљи сусрета нису објављени, али може се претпоставити да је повод састанка било „украјинско питање”, које протеклих месеци заокупља пажњу православних помесних цркава и које је већ било тема разговора великодостојника бројних сестринских патријаршија. 

Подвиг и трагедија борца који је подигао заставу на „Албанију“

Сећање на младог борца Миладина Петровића, који је у ноћи 19. октобра подигао заставу на "Албанију". Рањен док је подизао заставу на врх палате, а два месеца касније погинуо на Сремском фронту

Једна од најузвишенијих прича које су забележене током борби за ослобођење Београда, подвиг је младог Миладина Петровића, који је, у ноћи 19. октобра 1944. године, истакао заставу слободе на престоничкој Палати "Албанија". О овом подвигу, деценијама касније, сведочили су, са поносом, његови преживели саборци и сачували име јунака од заборава. 

Био је борац Друге чете четвртог батаљона Осме црногорске ударне бригаде. Пушкомитраљезац. Бригади се, како су борбе за ослобођење напредовале, прикључио као и бројни млади људи, у полету и заносу да што пре ослободе главни град од фашистичког, немачког окупатора.

- Добро се сећам тог младог, крупног момка. Могао је, можда, да има не више од 18 година - сведочио је пуковник Илија Прелевић, политички комесар у Другој чети Четвртог батаљона Осме црногорске. - Био је у сукненом оделу, шајкача са великом петокраком. Одмах сам га упитао: "Одакле си?" Одговорио је: "Ја сам Миладин Симеона Петровића из Бранковине код Ваљева." Одмах је затражио пушку. Рекао сам: "Пушка мора да се отме од Немаца, немамо ми магацин оружја."

Многи сматрају да је генерал Луис Макензи, некадашњи командант сектора Сарајево Унпрофора у БиХ, велики пријатељ српског народа. Ипак, генерал Макензи, у ексклузивном разговору за „Политику”, објашњава да има пријатеље свих националности из БиХ, али да „истина увек представља проблем онима који имају друго мишљење”.

А истина коју Макензи изговара смета многима. Овај канадски високи официр сматра да у Сребреници није почињен геноцид већ ратни злочин, да је ослобађање Насера Орића срамотно, а бомбардовање Србије 1999. године велика грешка, као и признавање независног Косова. Генерал Макензи је официрску повељу добио 1960. године. После мисије у Сарајеву 1993. године, са 35 година војничког искуства, поднео је оставку. Опробао се и у политици, а 1997. године изабран је за заменика премијера. Макензи ће бити један од најугледнијих гостију на 64. Међународном сајму књига у Београду када ће бити промовисано српско издање његове књиге „Миротворац: Пут у Сарајево”, која је написана пре 27 година.

Током 36-годишње војне каријере службовали сте у девет мировних мисија: у појасу Газе, на Кипру, у Вијетнаму, Каиру, Централној Америци и у БиХ. Где је било најтеже?

У мају 2019. одржан је Сабор Српске православне цркве, на којем се расправљало о Косову и Метохији.

Председник Србије Александар Вучић је - на свој захтев или позив патријарха Иринеја и вас владика, остало је помало нејасно - дошао у Патријаршију и обратио вам се, како је званично речено, желећи да вас упозна с тренутним стањем у вези с преговорима око статуса Косова. Шта је он тада рекао? Шта сте Ви њему рекли? Да ли је било тешких речи? Да ли је дошло до приближавања или удаљавања ставова између председника и владика?

- Још током сусрета у Жичи, а који је претходио засједању у Београду, покушао сам да предочим патријарху да ће долазак предсједника Вучића само још више продубити постојеће подјеле у нашем друштву, па и у самом Сабору. А свака нова подјела води ка још израженијој атрофији демократије. Много епископа је било против приједлога да се састанемо с предсједником на званичном нивоу, док је, с друге стране, на том сусрету упорно инсистирано уз образложење да ће нам предсједник Вучић рећи о Косову нешто што нисмо чули до тада, а што је веома важно.

Од почетка сам сумњао да ћемо чути нешто ново, што се, на концу, и показало оправданим. Без сагласности Сабора, то јест без гласања, прогурана је идеја да предсједник ипак дође. Међутим, не на Сабор, него пред нас, владике, с којима се састао у једној просторији у Патријаршији.

Хрватска историчарка Наташа Матаушић рекла је да је у у Сиску 1942. године био усташки логор за српску децу са Козаре, а не прихватилиште, како то део хрватске јавности покушава да прикаже.

Матаушићева је реагујући на недавно приказани документарни филм "Дечије прихватилиште Сисак", истакла да тврђење аутора, који је покушао покаже да је у Сиску било направљено "прихватилиште" за децу са подручја Козаре и поткозарских села, са Баније, Кордуна и из Славоније, нису утемељене, јер историјске чињенице говоре супротно.

Она је за Глас Српске испричала да иза овог филма стоји продуцентска ТВ кућа "Лаудато", и да јој аутор Нада Пркачин није позната, али да на најбољи начин о филму говоре његови саговорници међу којима је навела и Игора Вукића, новинара и истраживача познатог, како каже, по ревизионистичким ставовима о логору Јасеновац, Јуарј Батељ, постулатор за проглашење светим надбискупа Алојзија Степинца, председника хрватског жртвословног друштва Анту Бељо и друге.

Матаушићева је навела да је, према њеним сазнањима, кроз логор у Сиску прошло укупно 5.607 деце и да су готово половину чинила деца из Баније и Кордуна и других крајева НДХ, а реч је о деци одузетој од мајки, које су послате на присилни рад у Трећи рајх.

Прослава осамсто година аутокефалности Српске православне цркве почиње у манастиру Жича 6. октобра, а завршава се 9. октобра изложбом у Музеју СПЦ у Патријаршији.

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије каже да ће централна прослава бити организована у манастиру Жича 6. октобра, јер је након добијања аутокефалности Жича била седиште архиепископије и Светог Саве.

Прослава ће почети литургијом.

Порфирије појашњава да је читава ова година посвећена том важном јубилеју Српске православне цркве и прославља се широм света где православни Срби живе - Америци, Аустралији, западној Европи.

Каже да је „импозантно” било обележавање и у Црној Гори где се у манастиру Подластва окупио велики број људи и да се ту „видело духовно расположење народа”.

„Велики број људи тамо се сјатио и показао шта је идентитет тог простора, независно од политичких околности у којима се данас налази тај народ. Уосталом, политичке околности данас су овакве, сутра су онакве, као и границе, у крајњој линији, и оне се мењају”, рекао је Порфирије.

Прослава јубилеја после Жиче биће настављена у Пећкој патријаршији на КиМ 8. октобра, док је свечана академија заказана за 8. октобар увече у Сава Центру.