Јуче и данас

Животна прича Јадранке Стојаковић

Њени хитови као "Што те нема", "Све смо могли ми" , "Чекала сам" често су емитују на домаћим радио-станицама. Славна певачица Јадранка Стојаковић данас би (24. јула) напунила 70 година, а ово је њена прича.

Јадранка Стојаковић рођена је у Сарајеву где је и почела своју каријеру. Током касних 1970-их бавила се обрадом босанских севдалинки. Радила је и музику за дечју емисију Телевизије Сарајево и написала уводну тему за XIV Зимске олимпијске игре у Сарајеву 1984. године. Ипак, иако је имала изузетно успешну музичку каријеру, живот је није штедео.

Једном приликом је говорила о свом детињству и напоменула да јој је живот био тежак и када је била дете.

- До пете године живела сам са мајком, која се селила из места у место, па сам прешла код бабе, а онда су бригу о мени преузели ујак и његова жена. И они су се селили по целој Немачкој, Норвешкој и Шпанији... - испричала је у једном од ретких интервјуа певачица.

Успон у каријери, која ју је одвела чак до Јапана, прекинуо је рат који се одвијао на нашим просторима. 

Стеван Сремац /1855-1906/, члан Српске краљевске академије и један од најистакнутијих реалиста у српској књижевности, преминуо је на данашњи дан 1906. године.

Писао је духовите приповетке из провинцијског живота у којем је нашао старинску атмосферу, поетску њежност, хумористичке заплете, а под насловом "Из књига староставних" издао је поетизоване приповијтке из народне историје.

Остала дела су драме "Ивкова слава", "Зона Замфирова", романи "Поп Ћира и поп Спира", "Вукадин", као и политичка сатира "Луминација на селу".

Као приповедач, Сремац се у великој мери ослањао на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте - конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, као и хумор.

Од страних писаца највише је волео Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.

Сремац је познавао и ценио енглески реалистички роман 18. и 19. века Филдинга, Свифта, Дикенса, Елиота.

Велики српски глумац Зоран Радмиловић /1933-1985/, непревазиђени мајстор импровизације, умро је на данашњи дан 1985. године.

Глумачку каријеру почео је као студент 1960. године у Београдском драмском позоришту, а 1964. прешао је у Атеље 212.

Легенда за живота, упамћен је по низу бриљантних улога, Краља Ибија, Радована Трећег, Тригорина у Чеховљевом "Галебу" и Лазе Костића у "Санта Марија дела Салуте". Играо је у многим филмовима и телевизијским серијама.

На филму је дебитовао 1962. године и играо у низу остварења: "Чудна девојка", "Глинени голуб", "Рам за слику моје драге", "Поглед у ноћ", "Павиљон шест", "Срећна породица"...

У "Радовану Трећем" је последњи пут играо 9. јуна 1985. године већ озбиљно болестан. Само три дана касније пребачен је у болницу из које се није вратио.

Преминуо је 21. јула 1985. у 53. години на Првој хируршкој клиници у Београду. Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

Зоран Радмиловић међу српским глумцима важи за "краља импровизације" који је публику држао "под контролом" од почетка до краја представа.

CPHA

Формирање једноетничке локалне власти у Бујановцу уз директно мешање Тиране јасно показује да дијалог, заправо, воде Александар Вућић и Еди Рама, рекла је за ФоНет српска политичарка са Косова Рада Трајковић. Она је указала да је коалиција албанских странака које имају одборнике у Скупштини општине Бујановац, потписана у Тирани, као и да је у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи претходно, уз сагласност Београда, боравио министар за спољне послове и европске интеграције Албаније Ген Цакај који је пре пар дана рекао да је „добро“ да у Бујановцу власт имају смао Албанци.
- Ово што се тренутно дешава око Бујановца, где је изабрана моноетничка скупштина, наставак је пројекта Тачи-Вучић  у тишини“ -рекла је Рада Трајковић и додала да се они баве грађанима на један нетранспарентан начин који суштински и очигледно има у плану „инжењеринг сеобе и протеривања људи“.
Према њеним речима, то што Срби у Бујановцу неће бити институционално представљање је за све нас порука.
Рада Трајковић је изразила бојазан да „за Србе у будућности то значи сеоба“.

Са чиме се не би смело играти

Радмила Петровић, млада песникиња родом из села Ступчевићи код Ариља, одскора изазива већу пажњу читалачке публике. О њеној поезији похвално се изражава Милена Марковић, њене песме на друштвеним мрежама у мноштву оних који то ових дана чине, дели и сам Миле Кекин.

Због чега је једна двадесетчетворогодишња девојка, дипломирани економиста, заслужила толику пажњу и какве су њене песме које привлаче чак и оне који нису редовни конзументи поезије.

Радмила Петровић рођена је 1996. године у Ужицу, а одрасла у Ступчевићима код Ариља. Завршила је Економски факултет у Београду. Као лауреат 42. Лимских вечери поезије објавила је збирку песама 'Мирис земље' (Дом културе „Пиво Караматијевић“, Прибој, 2014.), а као победник 22. Поетског конкурса „Десанка Максимовић“ збирку Целулозни рокенрол (СКЗ и Ваљевска гимназија, Ваљево, 2015). 

Заступљена је у песничким зборницима, учествовала на читањима поезије у Београду. Њену нову збирку песама под називом 'Моја мама зна шта се дешава у градовима', недавно је објавила издавачка кућа „ППМ Енклава“.

Ко је Радмила Петровић? Шта је брине, а шта весели?

На данашњи дан пре 142 године Србија је постала међународно призната држава. На Берлинском конгресу, који је одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године, велике силе су скројиле нове границе на Балкану. 

Ово је кратак сажетак историјских догађаја с краја 19. века, у којима је Србија доживела велика разочарења од својих савезника, прво од царске Русије, а затим и од западних сила, у првом реду Аустроугарске.

На Берлинском конгресу, уз претходни тајни договор сa царском Русијом, Аустроугарској је дозвољено да анектира Босну и Херцеговину, а Новопазарски санџак, Косово и Метохија, и Македонија су остали у саставу османлијског царства. Црна Гора је добила независност, али између ње и Србије се налазила територија османског царства све до 1912. године. 

На конгресу у Берлину су се окупили представници свих великих сила. У име Велике Британије дошао Бенџамин Дизраели, председник британске владе. Његова десна рука био је лорд Солзбери, министар спољних послова. Русију је представљао председник владе и министар спољних послова кнез Горчаков. Немачку је представљао кнез Ото фон Бизмарк, Аустроугарску гроф Ђула Андрађи, министар спољних послова. Француску министар спољних послова Вадингтон. Турска је такође послала своје изасланике, док мале балканске земље нису пуштане на конгрес.

Код споменика и костурнице у селу Залазје обележено је 28 година од злочина када су на Петровдан 1992. године муслиманске снаге под командом Насера Орића убиле 69 српских цивила и војника у сребреничким селима Сасе и Залазје и братуначким Биљача и Загони.

Тим поводом, како преноси РТРС, служен је парастос и положено цвеће, али уз поштовање епидемиолошких мера. Парастос је  служен и жртвама из тог села које су убиле усташе други дан Тројчиндана 1943. године. 

Настављајући систематско планско етничко чишћење српских простора започето у априлу, јаке муслиманске снаге из Сребренице, под командом Насера Орића, 12. јула 1992. године, упале су у више српских села у сребреничкој и братуначкој општини убијајући, пљачкајући и палећи све што су стигле. Тог дана на Петровдан, у борби "прса у прса" убијено је 69, а рањено много више српских бораца и цивила, а 22 су нестала и заробљена, од којих је седам било живих. Од 22 нестала, десет је случајно пронађено и ексхумирано 10. јуна 2011. године из масовне гробнице на Залазју, приликом тражења настрадалих Бошњака.

Посмртни остаци страдалих су после више од годину идентификовани и сахрањени на Петровдан 2012. године, док је двоје ексхумирано, идентификовано и сахрањено раније.

Велики српски писац Меша Селимовић умро је на данашњи дан 1982. године у Београду, а увршћен је у круг најзнаменитијих Срба 20. вијека. За свог живота Меша је оставио неизбрисив траг у српској књижевности, добијао је бројне награде, а једна од најважнијих је и 'Нинова' коју је добио 1968., године за роман "Дервиш и смрт".

Меша Селимовић кроз своје романе, једноставним речима појаснио је многе филозофије живота. Писао је велике речи, што и не чуди, јер је и сам био велики. Другачији од других и доследан себи, тако су га описивали они који су га познавали.

Написао је бројне романе, од којих су најпознатији "Тврђава" и "Дервиш и смрт". Баш је у роману "Дервиш и смрт" написао "Ништа немам осим уверења да сам частан, ако и то изгубим, бићу рушевина" и заиста ова реченица осликавала је његов стил.

Протагонисти Мешиних романа били су мирни повучени, баш као и он сам, углавном са собом и у својим мислима, посматрали су свет око себе. Његов стил је био писање о свести, свести обичног малог човека, који је како би сам Селимовић истицао, увек на губитку.

Велики српски и екс југословенски филмски глумац Павле Вуисић /1926-1988/ рођен је на данашњи дан 1926. године.

Вуисић је био "вулкан глуме, живота и снаге", како га је описао велики амерички глумац и редитељ Орсон Велс.

Већ у првом филму "Чудотворни мач" наметнуо се необично снажном глумачком личношћу, која је затим обележила више од сто филмова и мноштво ТВ серија и драма, као што је култни "Шешир господина Вујића", "Више од игре" и "Камионџије".

Најпознатији филмови у којима је играо популари Паја су: "Ко то тамо пева", "Сећаш ли се Доли Бел?", "Отац на службеном путу", "Маратонци трче почасни круг", "Хајка", "Кампо Мамула", "Дим", "Мачак под шлемом", "Парче плавог неба", "Жеђ", "Хороскоп", "Инспектор", "Сам", "Погон Б", "Кад чујеш звона", "Догађај", "Коњух планином"...

Упркос чињеници да није био школован глумац, Павле је постао један од највећих филмских уметника Србије који је током свог глумачког века одиграо више од сто улога.

Међутим, и поред свог талента, ретко је добијао главне улоге. Неке његове колеге наводе да Павле није ни желео такве улоге.

Људи који су га познавали кажу да је умео да одбије и најбољу понуду за филм, како би остао на својој барци и уживао поред Саве, или би одлазио у своје омиљене кафане.

„Позив да се улаже у школе и болнице упутио сам још 2013. док сам био епископ у Херцеговини где сам, са народом, изградио више од стотину нових храмова, каже владика Григорије и напомиње да после тога није давао изјаве на ту тему

Владика Григорије, епископ диселдорфски и целе Немачке демантовао је данас да je дао изјаву, после које је уследило оштро писмо из кабинета патријарха српског Иринеја. Епископ Григорије је послао видео поруку у којој објашњава како је дошло до погрешне интерпретације његове изјаве дате пре седам година.

„Позив да се улаже у школе и болнице упутио сам још 2013. док сам био епископ у Херцеговини. Уопште нисам давао нову изјаву на ту тему. Као што сам и те 2013. написао, то кажем и сада. Зар бих ја могао бити против градње Храма Светог Саве или било које цркве? Обновио сам, са народом, и изградио нових преко стотину храмова у Херцеговини. Међутим, то данас није тема. Тема је данас болест и болнице.

И на ту тему ћу рећи само - ја сам за пуне цркве здравог народа, а не празне цркве и пуне и оронуле болнице народа који се бори за живот”, поручио је владика Григорије, преноси епархија диселдорфска и немачка.