Јуче и данас

остатака Срба убијених у Лици пре 29 година

У данашњем саопштењу се наводи да породице ликвидираних Срба из Госпића „посебно узнемирава сазнање да су тројица осуђених за те злочине већ одавно на слободи док се, сa друге стране, ништа не предузима у проналажењу посмртних остатака 74 особе.

„Веритас“ је навео да су у Госпићу и околним личким местима у јесен 1991. хрватска војска и полиција, углавном под маскама, одводила цивиле Србе из њихових кућа и станова и ликвидирали их разним начинима и на више места.

„Ликвидирани су углавном виђенији Срби који су били лојални новоуспостављеном хрватском режиму. У том периоду је, према Веритасовим подацима, убијено најмање 124 лица српске националности, међу којима и 38 жена, од чега скоро половина 17. и 18. октобра“, наводи се у саопштењу.

Тужилаштво Хашког трибунала је убрзо по оснивању водило интензивну истрагу о овом догађају и случај је, пре него је оптужница подигнута, уступљен хрватском правосуђу.

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва, а теретило их се за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 људи.

Пре 79 година у Краљеву немачке окупационе снаге узеле су прве таоце, њих 1.736 којима се зна име и презиме, које су затим у ноћи између 15. и 16. октобра стрељали у знак одмазде због устаничке активности у околини града, односно како би се терором деблокирао град.

Два дана касније, те ратне 1941. године, заробљена је још једна велика група цивила која је, такође, стрељана на ливади у близини пруге на месту где се данас налази меморијални комплекс „Спомен парк” у Краљеву једном од првих градова у којем је извршено масовно стрељање и за шест дана убијено око 5.000 мушкараца, жена, деце и старијих особа.

Сваке године, 14. октобра, у Краљеву се присећају својих невиних предака, а ове године услед пандемије вируса корона то је учињено са мањим бројем званица и без школараца.

После одржане комеморативне седнице, представници Града, Војске Србије, полиције, удружења грађана положили су венце на гробове у Спомен парку, а градоначелник Краљева Предраг Терзић посало је са тог места поруку мира са, како каже, страхопоштовањем и трудом да буду достојни наследници својих невино пострадалих предака.

„Не дамо вас забораву”, поручио је Терзић.

Истакнути српски географ Јован Цвијић рођен је на данашњи дан 1865. године.

Био је оснивач Српског географског друштва, почасни члан Мастице српске, председник Српске краљевске академије и уметности, професор, ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, један од првих предавача Велике школе у Београду, а до данас је остао један од највећих интелектуалаца којег је Србија изнедрила.

Детињство је Цвијић провео у родној Лозници, да би се током гимназијских дана преселио у Београд, где је завршио Прву београдску гимназију, седећи у ђачким клупама са другим великанима српске науке и уметности оног времена, међу којима су Михајло Петровић Алас и Јаша Продановић.

Дани проведени у гимназији битно су утицали на целокупан Цвијићев каснији рад, па је он током живота често истицао колико цени образовање које гимназија пружа својим ученицима.

„Гимназија формира интелигенцију и карактер, можда више, снажније, и у неким правцима дубље, него универзитет; она је од великог утицаја на дух и моралну вредност будућих интелектуалних нараштаја. Поред универзитета, од ње највише зависи каква ће се морална и духовна атмосфера развити у држави, какав ће тим добити њена цивилизација, и напослетку да ли ће се успоравати или ометати развијање великих личности, у којима се до највећег степена изражавају особине једног народа“, истакао је Јован Цвијић.

На данашњи дан, 9. октобра 1934. у Марсеју убијен је, југословенски краљ Александар Први Карађорђевић. Вест о погибији краља ужаснула је све Југословене. Земља је у жалости била последњи пут уједињена за мучки убијеним краљем.

Краљ Александар је најмање два пута ујединио готово све житеље Краљевине СХС. Женидбом са румунском принцезом Маријом, која је постала омиљена краљица Срба, Хрвата и Словенаца и други пут када је убијен.

Као што је 8.  јуна 1922, својим венчањем и свадбеним свечаностима приредио осећај задовољства и одушевљења стотинама хиљада грађана из свих крајева краљевине пристиглих у Београд, тако је његово убиство стотинама хиљада, према описима и сликама преноса посмртних остатака из Сплита, преко Загреба и Београда до Тополе, приредио неописиву тугу. Плач масе и клечање поред пута где је пролазио ковчег, сахрана уз присуство најзначајнијих државника из читаве Европе, и одлазак на Опленац као на ходочашће, стварали су слику јединства. И један и други догађај забележила је филмска камера.

Многи сматрају да је са  убиством краља убијена и Краљевина Југославија, која је после њега преуређена стварањем Бановине Хрватске, а онда ударом споља срушена, подељена а од дојучерашње браће српски народ доживео стравичне злочине, и геноцид у усташкој Независној држави Хрватској коју су водили они који су оптужени и осуђени за убиство краља Александра.

Делегација завичајног Удружења Рашчана у Београду „Милунка Савић” посетила је јуче гроб српске хероине Милунке Савић, наредника Српске војске, на Новом гробљу.

Милунка Савић се као добровољац, по објављеној мобилизацији октобра 1912. године, пријавила, под именом Милун Савић и борила у ратовима од 1912. до 1918. године. Њен стварни идентитет откривен је после рањавања у бици на Брегалници у лето 1913. године. У балканским ратовима и Великом рату рањена је четири пута. Била је пример смелости и јунаштва, рањавана, али се увек враћала у борбу. За показану храброст и војничке врлине добила је бројна одликовања. Преминула је 5. октобра 1973. године.

Француски председник Емануел Макрон приликом прошлогодишње посете Србији тражио је, мимо протокола, да посети гроб Милунке Савић. Требало је да се српски и француски председници Александар Вучић и Емануел Макрон поклоне њеним сенима па да схватимо њену славу и величину. Нажалост, Милунка Савић, српска Јованка Орлеанка, добила је од наше државе признање тек 40 година после смрти, када су њени остаци спуштени у Алеју великана, уз највише државне и војне почасти.

Завичајно Удружење Рашчана поднело је почетком ове године надлежној комисији Скупштине града Београда иницијативу за подизање споменика Милунки Савић у Београду.
Политика

Милунка Савић - најодликованија жена Великог рата

Џенис Џоплин је умрла 4. октобра 1970. године у двадесетседмој години, али њене песме живе и данас. Њен трајни утицај и популарност могу да се припишу њеним сировим, аутентичним, неустрашивим наступима.

Иако су живот и музичка каријера Џенис Џоплин трајали веома кратко, њен музички рад је оставио велики и неизбрисив траг у историји савремене музичке уметности. Одмах после њене смрти, бројни музички критичари су у суперлативима оцењивали њену каријеру и њен таленат.

Џенис Лин Џоплин, неукротива дива рокенрола, блуз певачица, текстописац и музички аранжер, рођена је 19. јануара 1943. године у Тексасу. Међу пријатељима је била позната и као Перл, што је, уједно, назив њеног последњег, четвртог албума, а само реткима је допуштала да је зову Текс.

Каријеру је почела као фолк и блуз певачица по клубовима Сан Франсиска, а светску славу је стекла крајем шездесетих као певачица рок бенда „Биг брадер анд холдинг компани“ и као соло певачица. У краткој професионалној каријери која је трајала свега четири године, објавила је четири студијска албума, од којих је последњи издат постхумно, и пет синглова. 

За живота је постао митска личност, чему су подједнако допринели његови заклети непријатељи и верни саборци. Мајор српски и војвода комитски Војислав Воја Танкосић рођен је 28. септембра 1880. године у Руклади, селу између Уба и Лајковца. Поживео је само 35 лета, а готово трећину свог века је провео на бојиштима.

Био је актер свих бурних догађаја од Мајског преврата до Великог рата. Један је од оснивача и творац устава тајне организације „Уједињење или смрт” (1911), која се борила за ослобођење и уједињење свих српских крајева. Аустроугарска га је сматрала државним непријатељем број један. И мртвог га се плашила...

У вртлог историје загазио је још као млад потпоручник, учествујући у свргавању краља Александра Обреновића. У ноћи преврата, између 28. и 29. маја, командовао је водом који је стрељао браћу краљице Драге, Никодија и Николу Луњевицу.

Под династијом Карађорђевића 1904. отпочиње двогодишње герилско војевање на подручју Старе Србије, како се називала територија Санџака, Космета и Македоније. Тајне операције ради заштите српског живља од Арбанаса и Турака овенчале су га славом и популарношћу, тим више што су чуда од јунаштва била у опреци са његовом ситном телесном грађом, због које су му још на Војној академији наденули надимак Шиља.

До данас, када се навршава се 29 година од злочина над официрима и војницима ЈНА у касарни у Бјеловару, нико није осуђен. Бјеловар 29. септембра слави Дан града. Припадници Збора народне гарде су тог датума 1991. године тешким наоружањем напали касарну „Божидар Аџија”. После тешке борбе, пуковник ЈНА Рајко Ковачевић је наредио полагање оружја.

Припадник ЗНГ, у својству председника Кризног штаба Бјеловара, Јуре Шимић, постројава војнике и официре, пуковнике Рајка Ковачевића, Драгишу Јовановића и капетана прве класе Миљка Васића изводи из строја, одводи их 50 метара даље и лично их убија са по два хица. Шесторицу војника заробљавају и воде у полицијску станицу, а затим одлазе до складишта „Барутана” у месту Беденик, које је било минирано са 170 тона експлозива.

Када су зенге ушле у скадиште, мајор Милан Тепић активирао је прекидач. Претходно је у борби погинуо деветнаестогодишњи Стојадин Мирковић који није хтео да се преда упркос Тепићевој наредби, као и око 200 припадника ЗНГ.

Наредног дана у касарну су дошли хрватски цивили из Бјеловара, који су пљували и мокрили по погинулим припадницима ЈНА. Шесторица заробљених војника стрељани су 3. октобра у шуми Чесма код места Мало Кореново.

У Варовидама је одржан комеморативни скуп за девет мештана српске националности убијених на данашњи дан пре 25 година, коме су присуствовали премијер Андреј Пленковић, потпредседник Владе Борис Милошевић, председник Српског народног већа Милорад Пуповац и изасланик председника Србије Веран Матић. У свом говору на комеморацији, Пуповац је поручио да је два месеца пошто Олује убијено махом старије становништво у Вариводама, Гошићу и другим местима.

"Дубоко жалим због тога и изражавам саучешће за чланове ваше породице. Овај је злочин увреда за савремену Хрватску, јер вређа људско достојанство, он је гажење оних идеала за који су се борила огромна већина бранитеља међу којима су били и Срби, који су часно бранили Хрватску", рекао је Пленковић. Он је навео да злочин у Вариводама није био једини такав.

"Убијени су у Гошићима, у Груборима. Сви ти злочини почињени после операције Олуја никако не могу да се оправдају. Легитимно право на обрану није и не може бити оправдање за недело", рекао је Пленковић. Поштовани припадници српске заједнице у Хрватској, данас вам желим послати поруку помирења као и наде у изградњу заједничке будућности свих хрватских грађана, независно од њиховог порекла, рекао је Пленковић додајући да то не значи заборавити што се догађало у рату пре 25 година, "него извући из тога поуке и пружити једни другима руку мира". Он је истакао да и Срби и Хрвати треба да имају снаге да преузму свој део одговорности.

Српска православна црква и верници данас прослављају Крстовдан, који у црквеном учењу означава налажење крста на којем је разапет Исус Христос.

Крст је, према предању, 326. године пронашла царица Јелена, мајка цара Константина, када је отишла у Палестину да посети света места.

Током ратова крст се изгубио, а касније, када је поново нађен, његове делове узимали су спретни верници у нади да имају велику моћ, пошто су направљени од светог дрвета.

Према непотврђеним подацима, чак су и неки српски владари имали делове тог крста.

О Крстовдану се држи строги пост, а многи верници тог дана једу само хлеб и грожђе.

Народ Косова и Метохије који опстаје и расељени, Крстовдан обележавају где су поникли. Код Срба подујевског краја још је свежа слика паљења, рушења и вандалског ломљења крста Храма Светог Андреја Првозваног. Обновљен је 2008. 

На радост православаца пре свих Ораховца и Велике Хоће, Манастир Зочеште који је био уништен јуна 99, доживео је препород. Литургијско појање чује се из обновљене цркве Светих врача Козме и Дамјана, подсећајући да је светињу краљ Стефан Дечански давне 1327. даривао Хиландару. 
Тако православни светосавски род свећарењем потврђује своје битисање на исконским огњиштима у Метохији и на Косову.