Јуче и данас

Српски филолог Ђура Даничић /1825-1882/, сарадник Вука Стефановића Караџића у борби за реформу српског језика и правописа, умро је на данашњи дан 1882. годие.

После студија у Пожуну /Братислава/, Пешти и Бечу радио је као библиотекар Народне библиотеке у Београду, секретар Друштва српске словесности и професор Лицеја и Велике школе.

У првом свом раду "Рат за српски језик и правопис" /1847/, којим је допринио брзој победи Вукових идеја, потписао се презименом Даничић, уместо породичним Поповић.

Вукове и сопствене погледе на језик доследно је спровео у преводима са латинског "Псалтира Давидовог" и "Старог завета".

Објавио је више дела из старе српске књижевности међу којим су: "Житије Светог Саве" /Теодосије/, "Живот Светога Симеуна и Светога Саве" /Доментијан/, "Животи краљева и архиепископа српских" /Данило и његови ученици/, као и "Никољско јеванђеље".

Издао је "Речник из књижевних старина српских" и започео велики историјски "Речник хрватскога или српскога језика".

Помогао је Вуку да преведе "Нови завет". Остала Даничићева дела су: "Мала српска граматика", "Српска синтакса", "Облици српскога језика", "Историја облика", "Основе српскога или хрватскога језика", "Корени", као и  "Српски акценти".

СРНА

Већ монашки гроб

У гробну цркву митрополита Амфилохија, Саборни храм у Подгорици, верници и даље долазе да се поклоне његовим сенима.

Говорио је да је град без саборног храма као човек без душе, а када је 1993, у време санкција и инфлације покренуо изградњу, тешко је било веровати да ће на Момишићима изнићи овакав Храм Христовог васкрсења – други по величини у српском роду, висок 41 метар, са 17 звона.

Красе га мозаици, дуборези, фреске на више од 6.000 квадрата, камена пластика - моравски вез крушевачких мајстора.

Одлука митрополита Амфилохија да ту буде сахрањен била је очекивана, али место које је за себе изабрао - није.

"Оно што је све изненадило јесте његова одлука да се сахрани управо у овој крипти, и то у, можемо слободно рећи, најзабаченијем дијелу храма, јер њему, као истинском ктитору овога храма, припада мјесто у централном дијелу онако како се сахрањују овако велики и значајни људи", каже свештеник Никола Пејовић. 

Није пристао ни на предлог вајара и старешине храма Драгана Митровића, који је аутор готово целокупне орнаментике, да према уобичајеној пракси, буде сахрањен у саркофагу.

Давнашња прича о подизању спомен-обележја на Kазанима, јами подно Требевића у коју су припадници Армије РБиХ бацали сарајевске Србе, актуелна је и ових дана. Поново су је отвориле четири сарајевске невладине организације (Удружење за друштвена истраживања и комуникације, Форум ЗФД БиХ, Мрежа за изградњу мира и Центар за ненасилну акцију), захтевом упућеним федералним и градских властима да споменик „свим жртвама” не буде подигнут на Kазанима, него у центру Сарајева.

У заједничком саопштењу, те организације наводе како тај споменик „треба да буде пример самокритичког суочавања с властитим злочинима”, као и „пример моралне обавезе грађана Сарајева да одају почаст суграђанима убијеним на Kазанима”. Подсећају да су до сада у јами „пронађени посмртни остаци 23 жртве – десет српске националности, по две украјинске и хрватске, те једна бошњачке”. Наглашавају и да су средства за израду идејног решења спомен-обележја обезбеђена још пре више од пет година, „у време кад је потпредседник Федерације БиХ (ФБиХ) био Светозар Пударић”.

Председник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ Ђорђе Радановић за „Политику” каже да је иницијатива која долази из Сарајева „само део уобичајене и свима већ добро познате сарајевске приче”, која се пласира не због поштовања српских жртава, него с циљем да се каже како су у протеклом рату „страдали сви”. То за српску страну, напомиње он, није никакво изненађење, због чега и ову иницијативу „треба примити са сумњом”.

Српска православна црква и њени верници обележавају два празника, посвећена Светом апостолу и јеванђелисти Луки и Светом Петру Цетињском, који су, иако представници две различите епохе, својим делима задужили православље.

Јеванђелиста Лука, Грк по рођењу, пре крштења незнабожац, један је од апостола. По занимању лекар, био је изузетно образован, са великим даром за сликарство.

Насликао је три иконе Богородице са Христом које су постале узор свим каснијим иконама мајке Божије, па се сматра оснивачем хришћанског иконописа.

Сматра се да је Свети Лука лично познавао Богородицу и да су три иконе са њеним ликом које је светитељ насликао најближе њеном правом изгледу, а позната је "икона у икони", која представља Светог Луку и икону Богородице коју светитељ осликава.

Сликарско дело овог светитеља, родом из Антиохије, јесу и иконе Светих апостола Петра и Павла, а црква га сматра оснивачем хришћанског иконописа. 

Писац је трећег Јеванђеља Новог Завета, око 60. године.

Прво је пратио апостола Павла на мисионарским путовањима, а касније и сам проповедао. У 84. години живота, мучно је страдао за веру.

Митрополит Амфилохије Радовић преминуо је у 83. години... Изгубио је "ђедо" борбу са коронавирусом, са којим се борио од 6. октобра, али, нажалост, на крају није успео да изађе као победник. Отишао је чувар Пећке патријаршије, човек који се борио против отимања светиња у Црној Гори, али и један од најзаслужнијих за рушење са Власти Мила Ђукановића. 

Иза митрополита Амфилохије остаће непоколебљива борба против режима који је народу хтео да одузме светиње, али и мудре речи, које ће дуго одзвањати у ушима верника, оних који су следили митрополита црногорско-приморског, али и у ушима оних које је Амфилохије критиковао.

Овако је говорио митрополит црногорско-приморски:

О литијама:

- И нама је изгледало да сва ова прича са антиуставним законом пролази неопажено пред народом који је обремењен егзистенцијалним бригама, који је изгубио веру у земаљску правду и могућност да се до ње дође. Тако је, наиме, изгледало. А опет, сведоци смо били, у богослужбеном животу наше Цркве овде у Црној Гори, да је народ жељан Светиње и Божије близине. И знали смо, ми у Цркви, да је тих и таквих људи - много. И ево - погледајте сада! Народ је изашао, не толико на позив свештеника, ни управа парохија, колико на Божији глас у себи, глас сопствене савести.

О Закону о слободи вероисповести:

Не делим невине жртве по националности, али имам право да ове отргнем од заборава. Чувам од корова. Да не зарасте.

Знате ли ви где су Пребиловци? Тачније, знате ли судбину породица, које је њихова националност, избрисала са кућних адреса? Затворила им капије. Зарасла путеве до сведочанства, да су икада постојали.

Данас, док стојим у том селу, и гледам куће са крововима и без њих, све спаљене у рату, неке обновљење после њега, питам вас знате ли где су?

Шести август, доделио је том селу у Херцеговини, судбину, какву је доживело, у Другом светском рату, још једино село Лидице у Чешкој. На тај датум, потпуно су уништене 52 фамилије. Угашено је 36 огњишта. Од живота отгнуто више од 800 становника. Међу њима, мојих Драгићевића, тачно 99. 
У једном дану.

Убијено!

Бачено у јаме!

Нестало!

Али, није нестало сећање.

Оно што коси зарасле путеве до сведочанства, да су постојали.

А јесу постојали. И као такви сметали.

Милош Црњански, рођен на данашњи дан 1893. године, живео је у бурном историјском периоду. Био је актер догађаја који су мењали свет, а и његов поглед на живот.

Више од 20 година провео је ван ових простора због изразито антикомунистичких ставова, али срце га је вукло ка Београду у који се на крају вратио.

Први светски рат затекао га је у Бечу. То је био највећи сукоб који је до тада свет видео. Црњански се борио на страни Аустроугарске иако то није желео. Рањен је током борби у Галицији. Потресни призори из ровова оставили су трага.

После завршетка рата, долази у Београд где је уписао књижевност. Утемељивач је српског модернизма. Његова песма „Суматра“ наговестила је долазак новог правца, а „Објашњење Суматре“ је својеврсни манифест овог покрета у нашој књижевности.

Иво Андрић је говорио да је „од свих нас једино Црњански рођени писац“. Издвајао се по стилу и ритмичности која одликује његове реченице. Често је користио запете. Неки су му то замерали, али није желео да се одрекне те одлике његовог јединственог израза.

„Смеју се увек мојим запетама. Запете су жеља за логиком. Оне су жеља да се читаоцу наметне воља писца. Може бити да то није богзна како лепо, али је неумитно“, говорио је.

Трећа годишња додела награда ГОДУМ, коју организује Удружење музичара џеза, забавне и рок музике Србије, биће одржана 28. октобра у Великој сали Атељеа 212 у Београду.

У односу на претходне године и испуњене сале разлика ће бити у томе што ће овогодишња додела награда бити одржана онлајн, без присуства званица и колега.

Поводом тога у Удружењу истичу да су, уз пуно промишљања и уз консултације са овогодишњим спонзорима а пре свега због овогодишњих добитника, ипак донели одлуку да одрже континуитет доделе престижних признања али без уобичајеног коктела и дружења и уз поштовање свих мера предострожности.

Награду за животно дело ће ове године добити прослављени гитариста и фронтмен групе „Смак“, Радомир Михаиловић Точак.

Најбоља рок група 2019. је „Рибља чорба“, награда за поп музику припашће групи „С.А.Р.С", најбољи џез састав је „Квартет Драган Ћалина", а награду за најбоље младе снаге добија група „Буч Кесиди". Удружење ће уручити и неколико повеља заслужним појединцима и удружењима.

Добитници повеља за изузетан допринос развоју блуз, џез и рок музике су: Драган Марковић Маре, Иван Макрагић, Влада Марић, „Мултимедија мјузик", „Норт сити", Организација за колективно остваривање права интерпретатора „ПИ" и СОКОЈ.

Од троипогодишње окупације нациста главни град Србије и некадашње Југославије ослобођен је на данашњи дан пре 76 година. Увод у ослобођење биле су вишедневне борбе које су се у многим делова града водиле од половине октобра те 1944. године. Главну улогу у сукобима са окупатором имали су војници Народноослободилачке војске и совјетске Црвене армије који су 14. октобра заузели положаје од десне обале Саве па све до подавалских села. Тај дан остаће упамћен и по значајном отпору нациста и сила Осовине. На Славији се пуцало са свих страна. Ту су се срели делови јединица југословенске и совјетске војске, после чега је почео продор ка центру.

Жестока борба вођена је код Народне скупштине. Војници Црвене армије који су погинули у борбама код Народног позоришта сахрањени су поред споменика кнезу Михаилу, али је обележје, подигнуто на том месту њима у част, уклоњено после раскола Југославије са Информбироом. Борбе су вођене и код Палате „Албанија”. 
У дну овог облакодера налазио се бункер у који су се у току савезничког бомбардовања склањали официри Рајха. У одлучујућим борбама ослободиоци су неутралисали Немце. Чин победе, како је забележено, симболично је обележио Миладин Петровић постављањем заставе Југославије на врх „Албаније”. 

Задужбинар Илија Милосављевић Коларац је читав својe огромнo бпогатство завештао отечеству за остваривање просветних циљева

Oни су целог свог века текли и чували да оставе спомен свом народу - исписано је на надгробном споменику Илије Милосављевића Коларца и његове супруге Синђелије. Овакав епитаф уклесан је по тестаментарној жељи великог српског добротвора који је преминуо на данашњи дан (по старом календару, 6. октобра) 1878. године. Бесмртност његовог имена чува задужбина, Коларчев народни универзитет, која је почела са радом 19. октобра 1932.

Илија Милосављевић, један од најбогатијих Срба 19. века, у животу је имао једну страст - трговину, једну љубав - супругу Синђелију, и једну мисију - просветно уздизање свог народа.

Рођен је 1800. године у селу Колари, десетак километара од Смедерева, одакле и надимак по коме ће га историја упамтити. Ту је изучио основну школу, што ће му бити и једино формално образовање. Пословна знања стицао је служећи код угледних трговаца у Панчеву, Вршцу и Београду. Најдуже се задржао код највиђенијег престоничког велетрговца Милутина Радовановића.
Газда Милутин је добро проценио да ће млади калфа далеко догурати, па му је дао руку своје кћери Синђелије. За чаршију је то било велико изненађење, а још више су се чудили њиховом браку, који се није уклапао у норме тог доба. Супружници су заједнички руководили својим првим самосталним дућаном, Коларац је женино име свуда истицао и уписивао равноправно са својим, у свакој прилици је јавно показивао колико је воли и колико јој је привржен.