Јуче и данас

Несташни Пера Детлић на светску сцену цртаних филмова ступио је 25. новембра 1940. године, као гостујући лик Енди Панди у филму „Куц, куц“. Од тада, сваким даном и све више освајао је срца малишана, али и њихових родитеља.

Његова прича почела је на меденом месецу брачног пара Волтера Ленца и Грејс Стефорд. Наиме, њима је прве дане брака загорчавао досадни и упорни детлић, што им је дало идеју да баш прве заједничке муке претворе у цртани филм.

Ленц је своје дело представио публици 25. новембра 1940. године, а како су цртани филмови у то време прављени за биоскопско приказивање, Пера у својим несташлуцима није био спутан „манирима“ достојним телевизије.

Његов лик и изглед су временом еволуирали и мењали се - од луде, иритантне птице, Пера је временом постао префињени детлић, права добрица.

Пери Детлићу је глас у почетку позајмљивао глумац Мел Бланк, а касније Волтерова жена Грејс. Мелов глас је ипак остао у уводној шпици, када Пера каже „Погоди ко сам?“ (Guess who?).

Српска православна црква и верници данас славе Светог мученика Стефана Дечанског. У народу се празник назива Мратиндан.

Стефан Дечански, једна је од најтрагичнијих личности у лози Немањића. Између двојице силника, оца Милутина и сина Душана, провео је детињство као талац на двору кана Ногаја.

Као млад човек ослепљен је, вероватно по наређењу оца, и послат у затвор у Цариграду.

Према црквеном учењу, после пет година Свети Никола чудотворно је вратио вид краљу Стефану који је одмах затим из захвалности саградио храм Високи Дечани, једну од најлепших грађевина византијске уметности и средњовековне архитектуре на нашем тлу.

Даровао је и велику икону Базилици Светог Николе у Барију. Као жртва дворских сплетки, убијен је 1336. године, а претпоставља се да је то учинио његов син.

Светог Стефана Дечанског многе породице у Србији славе као крсну славу, у народу познатију као Мратиндан. Име је добила по Светом Мартину који се некада прослављао на овај дан.

Црквеном одлуком на овај дан премештена је слава посвећена српском краљу. Заветни је дан свих који болују од очних болести. 

Патријарх Српске православне цркве Иринеј, који је преминуо у 91. години, рођен је 1930. у селу Видови, код Чачка, као Мирослав Гавриловић. Родбина и пријатељи памте га као изузетног човека који им је увек помагао. Рођен је као прво дете у породици Гавриловић у питомом селу на обронцима Каблара. На крштењу добио је име Мирослав.

У Видови је похађао основну школу, а затим је у Чачку завршио Гимназију. На најстаријег брата Милијанка Ковачевић, каже, увек се ослањала. Био јој је и отац и брат. Патријархова сестра се сећа да је он био добар у школи. Како каже, није имала оца, али је имала брата.  

У родном месту памтиће га као одмереног. Волео је да разговара са комшијама, са народом. А рођаци су поносни што су се често посећивали.

"Човек доста строг, без длаке на језику, значи оно што реши да каже то зауставити га нико не може, али увек негде ту у домену где не вређа никог и тако то", рекао је Слободан Ковачевић, сестрић патријарха Иринеја. 

Додао је да сада осећа огромну празнину.  

Снаја патријарха Гордана Ковачевић истиче да је он био изузетан човек. 
"Памтићемо га сви. Свима је нама чинио, свакоме и мојој деци је помагао и хвала му за све. Увек је говорио, ја кад сам питала једном кол'ко, како ми ујко да се вама одужимо за све то, а он каже - не треба ништа да се одужујете довољно је да памтите. Тако је и било и биће увек", навела је Гордана.

Како је један „неверни поп“ направио слободну територију у Млетачкој Републици и какве то везе има са победом кошаркаша Црвене звезде над московским ЦСКА.

Није веровао Турцима Петар Јагодић, млади парох Цркве Светих апостола Петра и Павла. Зато је добио надимак Куриџа (неверни поп на турском). Није веровао ни Млечанима. „Хоћемо да смо своји, мој конте, као све живо, да у томе устрајемо и то је све", поручивао је Венецији.

А њему су веровали; за њим је кренуло десет хиљада бивших ускока. Хтели су слободу. Освојили су је. 

Било је то 1704. године. Биовичино Село близу Кистања. Пет година је прошло од Карловачког мира, граница између Аустрије и Турске на Сави, односно Млетачке Републике и Турске се утврдила, на херојске подвиге далматинских ускока почело је да се заборавља.  Млетачка власт у Далмацији је на земљу коју су тамошњи ускоци отели од Турака расписала порезе; почели су и да разоружавају народ, а притисак Венеције да се православно становништво преведе у католичку веру само се појачавао. 

И онда је поп Јагодић организовао побуну. Највећу тог времена. И најуспешнију. Куриџина буна трајала је пуне две године и онда ју је млетачка власт на превару сломила. Поп Јагодић је осуђен на 40 година затвора у мраку. Казну је служио и одслужио у Венецији.

Навршило се 11 година од упокојења Његове светости патријарха српског Павла, који је био омиљен међу народом због своје скромности и истинољубивости, а чије поруке су и данас актуелне.

Патријарх Павле, чије је свјетовно име било Гојко Стојчевић, рођен је на велики православни празник Усековање главе Светог Јована Крститеља - 11. септембра 1914. године у Кућанцима, код Доњег Михољца у Славонији. Он и брат Душан су рано остали без оба родитеља, а бригу о њима преузела је очева сестра Сенка, коју је патријарх називао другом мајком. Основну школу завршио је у Кућанцима, Нижу гимназију у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву.

У Београду је 1936. године уписао Богословски факултет, а ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет, на којем је стигао до друге године студија. Завршио је Богословски факултет у Београду, где га је затекао Други светски рат.

У пролеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете Тројице у Овчару, а од 1944. године радио је као вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за децу избеглу из Босне.

Највећи српски песник Петар Други Петровић Његош /1813-1851/, црногорски владар и владика, чија је круна стваралаштва спев "Горски вијенац", рођен је на данашњи дан 1813. године.

Његош је рођен у селу Његуши, код Цетиња, као други син Тома Маркова Петровића /најмлађег брата владике Петра Првог/ и Иване Петровић, рођене Пророковић, а на крштењу је добио име Радивоје, под којим је у народу био познат касније као владика Раде. Пошто је постао владика, Његош се потписивао само својим монашким именом - Петар и презименом - Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар, већ баш као владика Раде.

Његош се замонашио веома млад и примио власт над Црном Гором пошто га је Петар Први у тестаменту одредио за свог насљедника. Међутим, ту титулу је желио и гувернадур Вуколај Радоњић, који је себе сматрао јединим који има право да влада Црном Гором.

Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање гувернадурства у Црној Гори.

Његош је био и верски и световни владар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али је владала племенска суревњивост и крвна освета.

Највећег задужбинара из лозе Немањића

Средњовековни владари из лозе Немањића оставили су бројне задужбине. Краља Милутина, једног од највећих ктитора цркава и манастира, Српска православна црква литургијски велича 12. новембра.

У Студеничком манастирском комплексу својим скромним димензијама задивљује Црква Светих Јоакима и Ане, познатија као Краљева црква. Задужбина је праунука Стефана Немање, краља Милутина. Подигнута је у српско-византијском стилу као и главна Богородичина црква у Студеници.

"Све што је сачувано у Студеници репрезентује да је српска средина још од времена Стефана Немање била отворена према најзначајнијим токовима у тадашње време у Европи", указао је проф. др Миодраг Марковић, историчар уметности.

Стил чији је Студеница темељ је, како наводи др Тихон Ракићевић, архимандрит и теолог, Рашка школа.

"Ту је живопис православни, византијског стила. Та синтеза је постала темељ за касније смернице како треба радити на тим културним грађевинама у 13. и 14. веку", истакао је Ракићевић. 
За осликавање мале цркве посвећене Богородичиним родитељима, светитељима Јоакиму и Ани, краљ Милутин ангажовао је сликаре који су је украсили изузетно вредним живописом.

Остао је без свега другог због чега би човек имао воље и радости да живи. Три рођена брата погинула на фронту, мајка пресвисла од туге, отац погинуо на кућном прагу, а два стрица изгубила главу негде на Церу... Само једном је дошао у родну Љубовију да види згариште очинског дома и упали воштаницу на гробу своје мајке. Земљу је разделио рођацима и комшијама, а он наставио да се пробија кроз живот, бележи Милан Шантић у књизи „Витезови слободе”, исповест Милана Гачића, начиње га питањем где је било најтеже за време рата и одговором - свуда, па ниже сећања на септембар 1916. и Кајмакчалан, када Милан са саборцима тера Бугаре низ Рововску Косу.

Опет му пало у део да иде у патролу, да извидим положај, такозвани „Фердинандов нос”, огромну стену с непријатељском објавницом. Пошли су он и наредник Благоје Сузовић из прве чете, скинули обућу и око ногу обавили омотаче. „Около умукнули топови и пушке да нас наши не би убили, а нису пуцали ни Бугари”, прича.

„Потрбушке сам се довукао до њихових ровова. Мртва тишина, чујем како ми срце удара, а ноћ ведра, звездана. Измилио сам главу, мислио да објавница нема војника, али кад боље погледам приметим да на врху рова копају и бацају земљу, спремају га за сутра. Кажем Сузовићу да ми да и своје бомбе и отшрафљујем паклене јабуке. 

Српска православна црква слави дан Светог великомученика Димитрија, који је у народу познатији као Митровдан. Овај датум се у народу означава и као хајдучки растанак, и доба године када почиње зима. У српском народу Митровдан је једна од већих слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима.

Свети великомученик Димитрије Солунски, кога старокалендарске православне цркве славе 8. новембра, рођен је у Солуну у 3. веку нове ере, где је постављен на очево место за војводу. Задатак му је, такође, био да прогони хришћане. Међутим, он их је штитио и зато био осуђен на смрт. Избоден је копљима од стране римских војника почетком 4. века.

Црквени историчари нису сагласни око тога да ли живот овог светитеља треба лоцирати у Солун или Сремску Митровицу, римски Сирмијум, јер најстарији документи који су сачувани потичу тек из 8. века.

Према једном тумачењу, мученик је погубљен у Сирмијуму, а остаци пренети у Солун, након освајања Срема од варвара. Грци су већ 413. подигли у Солуну базилику у којој су се чувале мошти Светог Димитрија. Град је сачуван, по предању, од земљотреса, болести, опсада. Свети Сава Српски, како бележи Доментијан "дође у солунски град и поклони се светом великом чудотворцу Димитрију и целива његову часну руку".

Амфилохије био Мојсије народа у ЦГ

"Имам утисак да би неко морао сасвим успешно да проживи четири живота како би постигао оно што је урадио Амфилохије, он је био кao Мојсија црногорског народа", рекао је епископ диселдорфски и целе Немачке Григорије у емисији “Пробуди се”. Он је рекао да је као младић желео да му духовник буде Амфилохије, јер су он и владика Атанасије Јевтић били као мисионари и пророци осамдесетих година прошлог века:

- Осамдесетих година они су се појавили као неки мисионари, пророци, били су млади људи и јако лепо образовани. Дошли из Европе и из Свете горе. Знали смо да су учили школе на Западу и да су били у Грчкој, да су били ученици оца Јустина и да су се молили Богу искрено. Због свега тога је њихова појава и нека лепота постала магнет за многе младе људе. Оно што је било код Амфилохија наглашено је била та унутрашња лепота која се могла да се види на његовом лицу. Због тога смо сви ми желели да будемо билизу те лепоте - објашњава владика Григорије, додајући да је магнет код Амфилохија био исти и претходних година као што је то био случај осамдесетих.
- У овом годинама некако је то Христово лице у њему засијало на други начин. Његова вера је била потпуно јасна и морам признати да толика љубав људи према њему је последица његовог мисионарског рада. Ја сам уверен да не постоји нико у Црној Гори да му он није пријатељ. У том сусрету са митрополитом Амфилохијем, човек може да дође и на њега киван, са неком предрасудом, али у том сусрету све то бива одједном поражено. Само се осети љубав, топлина, близина, искреност и присуство бога међу нама. Он је сваки људски однос опосредовао богом. То је веома важно - навео је Григорије.