Јуче и данас

За катастрофално стање средњовековних цркава и манастира у Северној Македонији, чији ктитори су билисрпски владари, одговорна је највише МПЦ, каже митрополит Јован

Недавно обзнањена прича о невештом преименовању српских светитеља из лозе Немањића на фрескама у Осоговском манастиру код Криве Паланке изненадила је и револтирала грађане Србије. Грађане Северне Македоније није баш толико - слично фалсификовање историје, али и друга непочинства према сакралним објектима из периода српске средњовековне државе и потоњим дешавају се деценијама, па и дуже. С тим што неки на то гледају као на неопростиво скрнављење православних светиња, други као на угрожавање и уништавање културно-историјске баштине, неки као на затирање трагова српског постојања на овим просторима, а неки, опет, као на (праведну) освету „окупаторима”.

Из које год визуре гледали, чињеница је да су неки храмови који су припадали Српској православној цркви тренутно у непримереном стању. Девастирани, запуштени, опустели или сасвим разрушени. Све манастире и цркве присвојила је непризната Македонска православна црква, која се од српске неканонски одвојила 1967, док канонска, аутономна Православна охридска архиепископија СПЦ, која је септембра 2018. обележила хиљаду година од оснивања, литургијску службу обавља у објектима попут станова, викендица, хала... 

Ко су ствараоци великих и малих књижевних и уметничких дела, какве су они личности, у шта верују, шта сањају - само су нека од питања која су одувек занимала истраживаче и такозване обичне читаоце. То одмеравање свакодневне личности писца и његовог дела колико може бити занимљиво још више може да постане опасно, јер истраживање зачас постане срцепарајуће завиривање у туђу интиму.

Наш угледни психијатар и аутор више студија о односу психијатрије и књижевности др Владета Јеротић (1924-2018) се у књизи 'Посете, одломци' (издавач КОВ) креће по поменутом „опасном терену”, износећи лична сведочења и сусрете са Исидором Секулић, Милошем Црњанским, Миланом Кашанином, Рашком Димитријевићем, Михаилом Лалићем и Добрицом Ћосићем.

Сводећи себе на улогу пажљивог посматрача и слушаоца својих саговориика, мудро пуштајући, кад год је то било могуће, да сами говоре о себи, да ослушкују и време, и себе, и свој блиски крај, Јеротић је написао штиво које се чита надушак. Посебну пажњу у разговорима са својим саговорницима, код којих је одлазио било као лекар, било као пријатељ и лекар, посветио је питањима о религији и вери.

Бранко Ћопић рођен је 1. јануара пре тачно 105 година. Иза себе је оставио више од 50 приповедака, кратких прича, романа и песама и један је од најчитанијих и најплоднијих писаца ових простора. 
ако су његова дела одисала сатиром нашао се на црној листи КП Југославије, са чиме се борио све до своје несрећне смрти.

Рођен је у месту Хашани у Босанској Крајини, где је завршио и основну школу. Учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама и Сарајеву, да би напослетку дипломирао на Филозофском факултету у Београду на одељку за педагогију. 

Прво дело је објавио је већ са 14 година у омладинском часопису „Венац“, а као књижевник бива примећен већ у раним студентским данима и 1939. године осваја награду „Милан Ракић“.

Током Другог светског рата био је ратни дописник и припадник устаника народноослободилачке борбе.

Једно од његових најлепших дела, „Башта сљезове боје“, посветио је свом пријатељу Зији Диздаревићу, убијеном у логору Јасеновац.

У послератном периоду био је уредник више дечјих часописа и данас се сматра једним од највећих дечјих писаца.

Српски сликар Марко Мурат /1864-1944/, члан Српске краљевске академије и оснивач Уметничке занатске школе у Београду, рођен је на данашњи дан 1864. године у Дубровнику. Сликарску академију завршио је у Минхену. У српско сликарство унео је нова уметничка схватања и развио интересовање за проблеме светлости. Снажно је утицао на стварање сликарске београдске школе.

Мурат је сликао портрете, историјске композиције и пределе. У Народном музеју у Београду налазе се његова главна дела: "Улазак /Долазак/ цара Душана у Дубровник", "Пролеће", "Цвети", "Конавока", "Дум Анте" и "Дубровник".

Мурат је, после уметничких студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор и наставио педагошки рад као професор у средњим школама.

Стварао је пејзаже /махом из околине Дубровника/, портрете и историјске композиције.

Његово најпознатије дело је велика историјска композиција "Улазак /Долазак/ цара Душана у Дубровник", за коју је добио бронзану плакету на Светској изложби у Паризу 1900. године.

Мурат је био Србин римокатоличке вероисповести.

Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душко Милуновић рекао је да је добојски логор формиран због намере Аустроугарске да затре национални идентитет српског народа и формира "босанску нацију" и да је план о стварању такве нације и данас присутан.

- Аустроугасрка власт је на данашњи дан пре 105 године у Добоју формирала први концентрациони логор у модерној Европи 20. века кроз који је прошао 45.791 логораш и који је био намењен искључиво за Србе - подсетио је Милуновић. Он је навео да су Аустроугари покренули етничко чишћење уз реку Дрину са намером да у тај празан простор населе несрпско становиштво, а Србе са тог подручја интернирају у овај логор, а касније и у друге концентрационе логоре. Милуновић је прецизирао да је кроз добојски логор прошао 45.791 логораш, од чега је 33.699 са подручја БиХ, а остали из Србије и Црне Горе. Он је навео да је план асимилације Срба и стварање "босанске нације" и данас присутан.

- То је видљиво на многим нивоима где се покушавају централизовати многа овлашћења која има Република Српска и довести до унитарне и централизоване БиХ, у наеери да се Србима покуша укинути етнички, културни, верски и политички идентитет - изјавио је Милуновић. Он је указао на постојање таквих намера и да је Република Српска једини оквир у коме Срби на овим подручима могу да буду слободни.

Пошто је из Сарајева протерала око 150.000 Срба, послератна бошњачка политика  учинила је све како би  избрисала и вековне  трагове постојања српског народа у том граду.  Део тог осмишљеног  пројекта  била је, између осталог, и промена  назива улица, тргова и неких институција које су деценијама носиле  имена српских антифашиста, знаменитих писаца, уметника , стваралаца… У граду на Миљацки, према неким информацијама, до данас је преименовано  око 135 таквих  улица.

Захваљујући бошњачким, како себе називају, „поборницима мултиетничности и равноправности сва три конститутивна народа у БиХ”, у Сарајеву  своју улицу нема више ни Војислав Кецмановић Ђедо који је пре 77 година у Мркоњић Граду председавао првим заседањем ЗАВНОБиХ-а. Његова улица  преименована је у улицу Нусрета Шишића Деде, припадника озлоглашене  бошњачке организације „Зелене беретке”.

Осим Кецмановића, одлуком бошњачких политичара из Сарајева су „протерани” и сви српски хероји које историја памти као најзаслужније за ослобађање тог града 6. априла 1945. године, о чему сведочи и споменик у насељу Враца. На том споменику исписана су, између осталог, и имена Славка Родића, Пере Косорића, Радојке Лакић, Моше Пијаде, Славише Вајнера Чиче и многих други.

Божић је један од најрадоснијих празника у хришћанској традицији и он симболизује долазак сина Божјег на земљу. Божићно славље код Римокатолика траје неколико дана, од 25. децембра па све до празника Света три краља 6. јануара.

Стари Римљани су први почели да славе празник Христовог рођења у четвртом веку (336.године). До данас остало је нејасно зашто се слави баш 25. децембра, а преовлађујуће мишљење је да да је то зато што се у већински паганском Риму тог датума славило рођење бога Сунца, па је црква желећи да потисне тај пагански празник почела да слави Христа као божанско Сунце са висине.

Према Библији, Исус Христос је Син Божји, којег је родила Дјева Марија, благодаћу Светог духа у Витлејему. Она је била заручница сродника Јосифа. Цар Август је заповедио пописивање становништва, па су Јосиф и Марија кренули из Назарета ка Витлејему где се и Исус родио у пећини. Анђели су дојавили вест о рођењу и први видели дете, а после је звезда репатица довела мудраце Света три краља до Исуса.

Филм "Дара из Јасеновца" могао би да буде образовна прекретница у српској националној свести, располућеној никад прежаљеним југословенством, као што је то био и "Марш на Дрину", снимљен усред поплаве идеолошких партизанских филмова, који су славили борбу "свих наших народа". Жика Митровић, режисер једног од најбољих српских филмова уопште и далеко најбољег српског и екс-југословенског ратног филма, извео је својевремено праву уметничку, али и антиидеолошку диверзију.

Снимајући остварење о Церској бици у доба идеолошких ратних серијала, као "Битка на Неретви", "Битка на Сутјесци" и "Великог транспорта", Митровић је проговорио о реалном жртвовању српских војника за одбрану своје отаџбине, коју су нападали очеви оних који су у партизанској верзији идеолошког ју-Холивуда глумили хероје слободе.

Била је то креативна и уметнички и историјски узорно одрађена "диверзија" једног система, који је реалну историју гурао под тепих и под заставом параисторије градио заједнички /су/живот, који ће се коју деценију касније свима да се обије о главу.

Идеолошки систем се распао, земље коју је држао на окупу више нема, али "Марш на Дрину" је, и тада и сада, непроцењиво филмовано сведочанство о страдању, победи живота над смрћу и једном народу који је преживео /планирани/ нестанак.

Српски цар Душан Стефан Немањић, син краља Стефана Дечанског, краљ Србије од 1331. године умро је на данашњи дан 20. децембра 1355. године. У Скопљу је 1346. године крунисан за цара Срба, Грка и Албанаца. У време његове владавине Србија је била на врхунцу моћи, простирала се од Коринтског залива на југу до Дунава на северу и од Јадрана на западу до Егејског мора на истоку. Односе у држави уредио је збирком закона (Душанов законик) која је објављена 1349. године, а допуњена 1354. године и коју историчари сматрају уставом тадашње феудалне српске државе. Сахрањен је у манастиру Светих Арханђела код Призрена који је у време турских освајања срушен до темеља.

Стефан Урош IV Душан Немањић познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, а затим је постао и први крунисани цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством више од девет година до своје смрти. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато се често у изворима и литератури јавља и под именом „Душан Силни”.

Рођен је око 1308. године, или 1312. године од оца Стефана Уроша III Дечанског и мајке Теодоре Смилец.

У Београду је ваздух био веома загађен и нездрав, показују подаци са мерних станица које преноси AirVisual. Параметри су били дубоко у опасној љубичастој зони која се сматра опасном по живот, преноси портал Нова.рс.

У односу на остале градове у свету, главни град Србије је био на четвртом месту по загађености ваздуха, док прво место заузима Ниш, а затим иду Ваљево и Чачак.

Индекс квалитета ваздуха у Београду је у једном тренутку био 198, док је у Нишу као најзагађенијем скала стигла до 276.

По загађености ваздуха у свету, Београд је синоћ био на петом месту.

Изузетно забрињава и очитавање П.М. 2.5 и П.М.10 честица у бројним местима у Србији.

Многи грађани на друштвеним мрежама писали су да напољу не може да се дише, те да се у ваздуху осећа мирис паљевине, преноси Нова.рс.

Јутрос је ситуација у граду и даље у границама опасног, посебно за осетљиве групе, иако за нијансу боља него синоћ.

Међутим, неки делови града, попут Вождовца, и даље су у критичној љубичастој зони.

Петицију којом се тражи решење за загађење потписало 15.000 грађана