Јуче и данас

„Србија, свето тло европске културе“, назив је изложбе која ће крајем месеца бити отворена у Француској. Припремљено је 128 експоната из Народног, Етнографског и Музеја Српске православне цркве. Са Бранком Иванић из Народног музеја у Београду разговарала је Љиљана Синђелић Николић.
Изложба се организује у округу Вандеја, на југозападу Француске. Они су познати јавности, јер су били против бомбардовања Србије од стране НАТО, а такође су били против проглашења независности Косова и Метохије, подсећа на почетку разговора наша саговорница. „Изложба ће обухватити средњевковну уметност у Србији али ће приказати и обичаје, традицију, културу. А наши француски домаћини првобитно су предлагали да се изложба зове „Србија – срце Европе“, каже Бранка Иванић.
Она подсећа да Народни музеј у Београду, који не ради тренутно, јер би требало да се реновира, у Одељењу средњевековне уметности има четири велике збирке од сасвим раног периода па до почетка деветнаестог века. „Материјал је веома разнородан, камена пластика, фреске, иконе, вез, сребрно и позлаћено посуђе за луксузне трпезе, имамо и лепу збирку црквених сасуда, изузетно богату збирку накита. Припремајући се за изложбу у Француској направили смо пресек кроз све материјале које имамо,“ истиче наша саговорница.

Када човек постаје стар? Онда када му то неко каже или када сам одлучи? У Канади се званично постаје стар када се напуни 65 година. Од тог тренутка, наиме, можете да добијате скромну месечну социјалну помоћ која је намењена „сениорима”, тј. особама старијим од 65 година. Од поменуте месечне помоћи нећете моћи да живите месец дана, али за утеху, као сениор, добијате попусте у биоскопима, јавном саобраћају, многим продавницама, код фризера и других занатлија.
Сећам се да се код нас говорило да човек постаје стар онда када у новинама почне прво да чита читуље. Можда у томе има неке истине, јер читуље постају доминантно штиво онда када нечије друштво из гимназије или са студија почне да се проређује. Читуље су, у ствари, први знак да људски живот, упркос нашој потајној нади, не траје вечно.
Али старост, када почиње старост? Вероватно онда када вас вест о нечијој смрти, о смрти некога кога сте познавали откако сте почели да се бавите својим послом, претвори у цистерну успомена и када ухватите себе како снагом воље покушавате да зауставите куцање зидног сата и пролазак времена.
Вест о смрти Моме Капора понајвише ме је подсетила на многе сате које смо провели заједно у време када је култна књижара ,,Народне књиге” у Цетињској улици била средиште културног живота у Београду. Било је то у она стара добра времена, за која сада многи тврде да нису била ни стара ни добра. У сваком случају, била су то времена у којима су писци били уједињени у борби за слободу говора и права на разлику – управо за оне ствари које би многи писци сада најрадије забранили неким другим писцима.

У свету се данас обележава 8. март - Међународни дан жена.
Први пут Дан жена обележен је 28. фебруара 1909. године у САД декларацијом коју је донела Социјалистичка партија Америке.
Идеја за обележавањем Међународног дана жена појавила се почетком 20. века у доба брзе индустријализације и економске експанзије која је често доводила до протеста због лоших услова рада. Жене запослене у индустрији одеће и текстила јавно су протестовале први пут 8. марта 1857. године у Њујорку због лоших услова рада и ниских плата. Демонстрације је растерала полиција, а жене су два месеца касније основале синдикат. Осмомартовски протести постали су наредних година традиција, а најмасовнији су били 1908. године када је 15 000 жена марширало улицама Њујорка тражећи краће радно време, боље плате и право гласа. Прва међународна женска конференција била је одржана 1910. године у Копенхагену у организацији Социјалистичке интернационале, када је установљен Међународни дан жена, на предлог Кларе Цеткин, која је била члан Немачке социјалистичке партије.

Три страха која су најприсутнија код становника Србије јесу страх од сиромаштва, губитка посла и нестанка сопственог народа, показало је јуче представљено истраживање Факултета за културу и медије Универзитета Мегатренд у Београду и ТНС „Медијум галупа”, компаније за истраживање тржишта, јавног мњења и медија.
– Код наших грађана колективни страхови потискују индивидуалне. Примећује се, такође, да су страхови већи 2009. него што су били пре пет година – објаснио је јуче на конференцији за новинаре Србобран Бранковић, професор на овом универзитету и руководилац пројекта спроведеног у оквиру предмета медијска аналитика.
Резултати истраживања указали су и на чињеницу да се последице ратних збивања деведесетих још осећају, па је етничка дистанца и даље изражена.
– На скали прихваћености, односно одбојности, од плус пет до минус пет, Албанци су добили минус 3,3, Хрвати минус два, Мађари минус 1,6, а исту оцену добили су Роми, Бошњаци и Македонци – минус 1,3 – рекао је Бранковић и додао да су нам најмање одбојни Црногорци са оценом минус 0,5 и Македонци са минус 0,1.
Ако је веровати истраживању, најприхватљивији грађанима Србије су Руси, па Италијани и Јапанци. С друге стране, највећу одбојност осећамо према Американцима и Енглезима. Из резултата истраживања закључује се да у Србији и даље влада изразита одбојност према мањинским сексуалним групама.

Период музичког романтизма у читавој Европи, обележен је појачаним интересовањем за народно стваралаштво, нарочито у оним срединама које нису до тада имале значајније развијену музичку традицију, попут земаља источне и северне Европе. Аутори класичне музике, који су углавном школовани на западноевропској традицији, покушавали су да стечена знања обоје звуцима који би асоцирали на подручје са којег су потекли, а најбољи начин био је окретање изворним народним мелодијама.
У Србији, композитор који је кроз своја остварења пренео Европи звуке српских народних песама, свакако је био Стеван Стојановић Мокрањац. Његове чувене „Руковети“ заправо представљају сплетове народних песама обрађених за хор. Као инспирацију, у њима је користио народне мелодије које је прикупљао на подручјима широм некадашње Југославије, уметнички их обрађујући на основама знања које је стекао школујућу се у Минхену и Лајпцигу. Овако оплемењене народне мелодије постале су путоказ за генерације српских композитора који су стварали након Мокрањца и до данас су остале као једни од најуспешнијих примера уметничке обраде натродног мелоса.

У најотменијем делу Пете авеније у Њујорку, налазила се луксузна књижара „Рицоли”, обложена од патоса до таванице тамним махагонијем и књигама. Одлазио сам тамо средином седамдесетих да прелиставам прескупе сликарске монографије, које нисам могао да купим. У лавиринтима полица с књигама човек је могао да остане по цео дан да избегне бљузгавицу и фијукање ледених ветрова кроз тунеле њујоршких улица и авенија. Сретао сам тамо многе чувене личности: покојну Оријану Фалачи, на пример, која је пушила (у то време то се још могло у књижарама) и нервозно прелиставала најновија издања књига. Била је запањена што сам ја запањен зато што сам је видео. Фелини је ту поред мене куповао гомиле Паваротијевих плоча, такође запрепашћен да га неко препознаје у граду где нико никог не гледа, нити зна. Али нећу да пишем о томе кога сам све видео тамо, већ о „Политици” која се продавала на жичаној гондоли на самом излазу покрај касе.
На гондоли су се налазили сви најважнији светски листови и часописи, права раскош штампе, боја и фине хартије. Било је ту енглеских листова штампаних на библијској хартији, шарених италијанских таблоида, раскошних америчких њуз магазина и чудних арапских листова на ружичастој хартији.

Братство царске лавре Хиландар на Светој гори још ради на организовању обнове манастирског здања које је пре шест година, у ноћи између 3. и 4. марта, страдало у пожару катастрофалних размера. Грађевинска сезона почела је у знаку опште економске кризе, а крајњи рок за потпуну обнову изгорелог дела Хиландара померен је за две године - са 2014. на 2016 годину, речено је у Задужбини светог манастира Хиландара у Београду
Завршетак обнове највећег манастирског конака из 1816, познатог као Велики конак, првобитно планиран за 2010. годину, померен је за крај 2011. године, а и остали рокови, како је речено, зависиће од даљег прилива новца.
Подухват велике обнове Хиландара од последица катастрофалног пожара је, како истичу, у критичној фази и потребна је широка подршка државе и јавности да се она превазиђе.

Хор „Капела Романа“ („Cappella Romana“), са диригентом Иваном Мудијем, извео је фебруара, у пуној катедрали Свете Марије у Портланду (Орегон, САД), концерт назван  „Опело Стевана Христића и српска православна хорска музика”. Сутрадан сесве поновило, али у Сијетлу, у грчкој православној цркви Свети Димитрије.
Овај професионални хор основао је, 1991. у Портланду, др Александар Лингас, професор универзитета у Лондону. „Капела Романа“ негује музичку традицију источне и западне хришћанске цркве кроз дела ране и савремене музике, уз посебну посвећеност византијском и старом словенском музичком наслеђу које изводи на изворним језицима. Досад су издали 13 компакт-дискова и развили сарадњу с композиторима и диригентима чији су афинитети подударни с програмском естетиком ансамбла (Арво Парт, Џон Тавенер, Иван Муди).
Захваљујући стручним контактима Ивана Мудија у Новом Саду и Београду, српска уметничка музика се у последњих неколико година усталила на репертоару овог хора. Британски композитор, диригент, музички писац и православни свештеник, Муди је кроз сарадњу са нашим музиколозима развио посебно интересовање за традицију српског литургијског појања, од средњовековног, па до савременог израза у духовној музици.

Владика бачки Иринеј негирао је умешаност политике, наших државника или страних амбасадора, у одлучивање Светог архијерејског Синода или Сабора Српске православне цркве (СПЦ) о привременом разрешењу владике Артемија управљања Епархијом рашко-призренском.
Он је синоћ објаснио да је Црква била принуђена да реагује на нешто што се дуги низ година догађало у окружењу владике Артемија и то се више, како је указао, није могло толерисати. Владика Иринеј је одбацио шпекулације да те одлуке имају било какве везе са косовском независношћу. Такве шпекулације он је назвао "најочигледнијим бесмислицама", истакавшки да је став Цркве по питању независности Косова јасан и да је он исти као и став државе.
"Асполутно чисте савести кажем да овде не постоји никаква политичка димензија нити било какав утицај на Свети Синод", рекао је владика Иринеј, који је и портпарол СПЦ.
Он је, гостујући у емисији "Упитник" на РТС-у, поновио да је владика Артемије привремено разрешен управљања епархијом искључиво због непоштовања саборских одлука. Владика Иринеј је указао да су проблеми ескалирали у последње три-четири године и да је Црква морала са њима да се суочи и да их сама решава.

У склопу обележавања Дана Народне библиотеке Србије уручена је награда за најбољу и најчитанију књигу у мрежи јавних библиотека Србије. Признање је припало Владимиру Пишталу за роман "Тесла, портрет међу маскама".
У образложењу жирија се наводи да се Владимир Пиштало први пут нашао на листи аутора 25 најтраженијих књига у библиотекама Србије, а први пут се дешава и да је најбоља књига по оцени жирија такође и најтраженија према анкети међу читаоцима библиотека.
Пиштало је на свечаности у Народној библиотеци Србије рекао да је признање библиотекара за њега суштинско јер је то награда и стручњака и читалаца.
"Стављам акценат на читаоце, јер у овим тешким временима нема свако новца да купује књиге, нити је случајност рођења сваког сместила у Београд. Оданост читалаца из библиотека широм Србије чини ми посебну част", рекао је Пиштало.
Према његовим речима, разговарао је са публиком у више од 40 библиотека и градова у Србији, а то што је данас у Народној библиотеци Србије, показује да контакт са читаоцима није прекинут.
"Ова награда ми је веома важна с обзиром на то да је мој отац био управник библиотеке у Сарајеву, а да је моја мајка из библиотеке трамвајем кренула на порођај", рекао је Пиштало.