Јуче и данас

Петрова кућа, сазидана 1912. године, данас је музеј-галерија са тематским поставкама везаним за династију Карађорђевића. Поред куће краља Петра налазе се Краљева вила и вила краљице Марије, објекти у којима данас повремено бораве чланови породице Карађорђевић.
Карађорђев град саградио је у периоду од 1811. до 1813. године Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка, који је као први владар обновљене Србије донео економски и културни развитак Тополи. До данас је очуван рестаурисани конак са кулом, црква са звоником и школа у којој се налази Народна библиотека „Радоје Домановић”.
У конаку је стална изложба личних предмета Вожда и аутентично оружје из Првог српског устанка међу којима је и оригинални Карађорђев топ, познат под именом „абердар”.
Виноградарева кућа датира из 1911. године. Ту је данас галеријски простор, међу чијим поставкама је и легат познатог српског сликара Николе Граовца, који је део живота провео у Тополи.
У подножју планине Рудник могуће су посете манастирима из средњег века међу којима се посебно издваја женски манастир Никоље, саграђен 1425. године, у коме се и данас води богат духовни живот.
Некада је сваки домаћин у овом крају гајио виноград и на трпезу износио своја вина. Чувена вина, чак и шампањац, стизала су одавде у најбоље ресторане Београда, Беча и Лондона. У част вина и грожђа у Тополи се већ 50 година (од 1958) одржава привредно-туристичка манифестација Опленачка берба, која, заједно са сабором народног и изворног стваралаштва, представља значајну туристичку понуду.
У Краљевом подруму у Тополи поређано је 99 бачви, свака са по 4.000 литара вина. Овде се чувају и архивска вина у специјалним флашама са краљевским грбом.
Смештај се може наћи у хотелу „Опленац” – некада задужбински дом, отворен 1934. године, који архитектуром подсећа на византијске дворце. Ту су и домаћинства у селима Липовац (познат по храсту, старом 300 година и сликарској колонији), Овсиште (у коме је рођен родоначелник српске сатире Радоје Домановић), Винча (познато по виноградима и вину) и многа друга.
Опленачка шума, иначе под заштитом државе, идеално је место за одмор и повратак природи. Околина овог живописног градића нуди свеж ваздух и добру храну. Терен је изузетно богат гљивама, неки кажу и најбогатији на свету. Најзаступљенији су вргањ, лисичарка, шампињони, рујница, смрчак, буковача и благва, а пронађе се и покоји тартуф. Од лековитог биља овде успевају кантарион, хајдучка трава, кичица, липа, мајчина душица, дрењина и многе друге. Могуће је убирање дарова природе и излети у околину. Одавде ћете понети оригиналне сувенире.
Драгица Бајић

Гучевска битка
Одиграла се 8. септембра 1914. године. Била је то једна од најтежих и најкрвавијих битака из Првог светског рата, битка на Дрини.
У склопу битке на Дрини вођене су борбе и на планини Гучево које су трајале 55 дана.
Борбе на Гучеву
Започеле су у другој половини септембра  и трајале све до почетка новембра 1914. године. Српске трупе су око 26. септембра стигле на Гучево, али како га нису могле освојити, утврдиле су се у непосредној близини непријатељских линија.
Гучевска битка позната је као једна од првих рововских битака из Првог светског рата. Српски и аустроугарски ровови били су на веома малој удаљености, која је на појединим котама износила 5 - 7 м. Овако мала удаљеност између српских и аустроугарских ровова била је ради паралисања аустроугарске артиљерије, која је била далеко надмоћнија од српске.
Основни циљ аустроугарске офанзиве, да се пробије кроз центар и опколе српска крила, није остварен и поред опште надмоћи непријатеља и почетних успеха.
Ипак, падом кота 708, Еминове воде и Кулишта, 6. новембра пало је и Гучево, а јединице комбиноване дивизије морале су да се повуку на десну обалу реке Штире. У борбама на Гучеву српске трупе имале су знатне губитке, али су оствариле свој циљ паралишући аустроугарску војску на овом делу фронта скоро два месеца.

Најстарији освајач златне медаље био је Швеђанин Сокар Сван. Он је, са 64 године, победио у гађању глинених голубова.
Американац Џим Торп био је најкомплетнији атлетичар тих Игара, победио је у петобоју и дестобоју. У петобоју је успео да победи касније славног британског генерала Џорџа Патона.
Ускоро је остао без медаља, због кршења принципа аматеризма. Торп је играо бејзбол као професионалац у нижој лиги, а медаље су њјговим наследницима, ипак, враћене, 1982. године, 29 година после Торпове смрти.
У програм су увршћена такмичења жена у пливању и роњењу, а бокса није било. Земља домаћин, Шведска, одбила је да у програм игара уврсти тај спорт, јер је сматрала бокс мечеве прегрубим. Због тога је Олимпијски комитет, после игара, у Стокхолму одлучио да ограничи утицај земље домаћина на формирање Олимпијског програма игара.
Бициклистичка стаза на играма 1912. године била је надјужа у историји и износила је 320 километара, у атлетици је уведено електронско мерење времена.
Једно последње и два прва
Последњи пут на играма у Стокхолму су право да учествују имали и спортисти који нису били део ниједног званичног тима. Један од њих био је и Американац Арнолд Џексон који је, испред тројице репрезентативаца своје државе, победио у трци на 1.500 метара и са 21 годином остао најмлађи победник ове трке на Олимпијским играма до данас.
На играма 1912. први пут је одржано и „уметничко такмичење“ које ће наставити да се одржава све до игара 1948. године.
Американац Волтер Вајнанс једини је учесник Олимпијских игара који је освојио медаље и у спортском и у уметничком такмичењу. Он је освојио сребрну медаљу у стрељању и златну медаљу за скулптуру.
Франциско Лазаро, португалски атлетичар, умро је током маратона и то је био први такав случај од обнављања Олимпијских игара.
Србија – први наступ
Први пут су на играма учествовали спортисти Краљевине Србије. Тркач Душан Милошевић био је трећепласирани у квалификацијама трке на 100 метара, а маратонац Драгутин Томашевић маратон је завршио као 37.
На играма у Стокхолму Српски олимпијски комитет примљен је у МОК, а његов оснивач и директор, пешадијски капетан Светомир С. Ђукић (на слици), изабран је за члана Међународног олимпијског комитета.
Биланс медаља, најбољих 10 држава (златних, сребрних, бронзаних и укупно медаља)
1 САД 25 18 20 63
2 Шведска 23 24 17 64
3 Велика Британија 10 15 16 41
4 Финска 9 8 9 26
5 Француска 7 4 3 14
6 Немачка 5 13 7 25
7 Јужна Африка 4 2 0 6
8 Норвешка 3 2 5 10
9 Мађарска 3 2 3 8
10 Канада 3 2 2 7
Б 92

Он „експериментише” тражећи форме у којима се малом човеку на њему разумљив начин могу саопштити општељудске истине, форме у којима се може артикулисати његова потреба за језичком игром и активисати несагледив потенцијал његове маште.
Плод тог експериментисања и тражења је разнолик и богат опус, за који Радовић каже: „Прошло је већ више од тридесет година од како сам на свом путу. Дугих тридесет и више година, а моје дело је све шареније и нестабилније. Клати се, у широким амплитудама, од књиге Поштована децо (1954), до сликовнице Седи да разговарамо (1982), и све је теже закључити – шта је то.”
Простор за овај текст није довољан за покушај да се на питање „шта је то” да одговор. Оно што је извесно јесте да је „то”, шта год било, најблиставији тренутак у историји српске дечје књижевности. Да је Душко Радовић отишао много шире и много дубље него иједан српски и не само српски дечји писац пре њега и да ниједан дечји писац после њега није успео ни на пушкомет да му се приближи.
У тексту „Шта сам то радио” Душко Радовић каже и следеће: „Ја нисам писац од неке велике страсти и енергије. Мене литература више занима него што јој као човек припадам. Не умем радити ништа друго, али ни писати не могу лако и често.”
За разлику од претходних, ова изјава није претерано скромна само на први поглед. Па ипак, инспиративна је за анализу његовог опуса. Јер – вероватно највећа стилска вредност дела Душка Радовића јесте до перфекције доведена редукованост језичког израза. А до редукованог језичког израза најчешће се не долази лако. Него – уз много труда и муке. Који су се, у случају Душка Радовића, очигледно исплатили – његовој синтакси нема шта ни да се дода ни да се одузме. И по томе му, такође, у српској дечјој књижевности ниједан други аутор није раван. Док – ако посматрамо српску поезију у целини – има основа да се каже како Радовић у најблиставијим тренуцима достиже сведеност и језгровитост свог савременика Васка Попе.
За разлику од Попе, чији је поетски језик стављен у службу стварања аутентичног мита, типичан производ Радовићеве језичке игре је афоризам. Који је, некада и као формалан а некада као у значењском плану дубље прикривен образац – уткан и у његове песме и приче, па чак и у његове радио-драме. И тај некада очигледан а некада прикривен афоризам јесте оно по чему је дело Душка Радовића препознатљиво. Афористичности свог израза оно у доброј мери има да захвали за универзалност и комуникативност које га одликују: Душкови афоризми, песме и приче ништа мање не одушевљавају родитеље него њихову децу и ништа мање књижевне сладокусце него широку читалачку публику.
У делу свог опуса посвећеног деци, Душко Радовић се, рекох, обраћа малим људима. У делу опуса посвећеног одраслима, он се обраћа великој деци. Непоновљивим даром саопштавања истине на једноставан а оригиналан начин, он једне упућује у тајне живота који је пред њима, припремајући их да се са будућношћу ухвате у коштац, а друге подсећа на време изгубљене невиности, помажући им да пронађу део себе који су затурили. Како, ухваћени у коштац са животом, са невиношћу не би изгубили и душу.
Зато је сасвим природно да из Душкових дечјих дела одрасли често могу да науче више од својих потомака. ( Да ли ствари слично стоје са децом која читају Радовићева дела намењена одраслима не могу са сигурношћу да кажем, али верујем да је тако.)
Мисао о свињи која можда не зна да је свиња и мисли да је нешто друго, на пример, примарно је намењена деци. Али ће све богатство асоцијација које са собом носи деца схватити тек када одрасту. Да не помињем наизглед једноставну дечју песмицу о страшном лаву који је једног дана избрисан обичним потезом гумице. И која се, годинама након што је написана и годинама након што је њен аутор напустио овај свет, претворила у лајтмотив борбе једне нације за основна демократска права.
Душко Радовић је за живота био ретко популаран и признат аутор. Са његовим делима публика није комуницирала само путем књига и часописа него и путем радија, дневне и недељне штампе. Од његове смрти па до овог тренутка, дело које је оставио није изгубило на актуелности и значају. И дан-данас, оно, као и сам аутор – има култни статус.
Упркос значају који му нико не оспорава, и популарности која не јењава, међутим, присутност дела Душка Радовића у српском издаваштву и у српској књижевној историографији далеко је испод очекиване. Оно, тако, нажалост, представља најбољи пример кризе у којој се налази савремена српска култура.
Чак и број нових издања раније објављених Душкових текстова недопустиво је мали. А о огромној Душковој заоставштини која још увек није угледала светло дана, пре свега о његовим радијским наступима који се никада нису нашли међу корицама неке књиге – да и не говоримо.
Јер, упркос томе што, како каже, није писао „лако и често”, Душко Радовић је написао много: „Међутим, морао сам. Бар половина ових сабраних или изабраних дела за децу ми је изнуђена, на разне начине. Најпре бих прихватио некакву обавезу, потписао неки уговор, и тек онда писао.”
Није редак случај у домаћој и светској литератури да велика дела настају под притиском тривијалне стварности отеловљене у ауторовој борби за свакодневну егзистенцију. И није редак случај да аутор, престрог према себи, какав је Душко Радовић очигледно био, много вредног што је урадио за живота не да у штампу. Али, чак и да није према себи био престрог и да необјављена заоставштина заиста није на нивоу објављеног дела његовог опуса – у шта немам основа да верујем – Душко Радовић је аутор тог формата да заслужује постхумно, интегрално, критичко издање.
Оно што смо од Душка Радовића и оно што смо о Душку Радовићу до сада прочитали, тако, представља само врх леденог брега. Надајмо се да ствар неће остати на томе.
Владимир Кецмановић

Осим обраћања представника Министарства рада и социјалне политике, у сарадњи са Југословенском кинотеком биће приказан и филм "Голгота Србије", аутора Станислава Кракова из 1939. године.
Изложба, која ће бити отворена до 28. фебруара 2009. године, представља важан сегмент манифестација којима ће у Србији бити обележена 87. годишњица смрти краља Петра Првог.
РТС