Није случајно што се приређивач монографије Момчило Моша Тодоровић на првим страницама књиге захваљује музејима, галеријама и великом броју приватних лица у чијим се ликовним збиркама налазе дела Паје Јовановића: како и Живковић каже у предговору, највећи број значајних дела овог уметника расут је по музејима и колекцијама широм света – од Европе, Северне и Јужне Америке до Јапана. У многим породицама Јовановићеви радови имају статус готово култне слике, а све то, закључује Станислав Живковић, доприноси мишљењу наше културне јавности да је Паја Јовановић један од најзначајнијих сликара с краја 19. односно почетка 20. века, уз поштовање његовог интернационалног реномеа.
У потпуној, међутим, несразмери са значајем и уметничком величином Паје Јовановића стоји број дела која су му посвећена. Чињеница је, не без пребацивања констатује Живковић, да стваралац таквог формата још увек није добио одговарајућу монографију, ни у форми књиге ни у електронском облику. Угледна имена која пишу о Паји Јовановићу у овој, очигледно првој монографији која на посебан начин доприноси обележавању 150 година од рођења сликара, потврђују још једном врхунско место које му припада у историји српског и светског сликарства.
Али, ако су ову монографију писали наши признати стручњаци, то никако не значи да је она пуко свечарска. У прилог томе говоре речи Срета Бошњака који, питајући шта ми дугујемо нашем значајном сликару Павлу Паји Јовановићу, каже: Никако не неутемељено величање његове уметности, дакле – не неки нови афирмативни суд, већ једну стручну, критичко-аналитичку, историјско-уметничку процену његовог обимног опуса, његових идеја и идеала. Дакле, једну студију која ће са позиција савремене критичко-теоретске и историјске свести дати што је могуће потпунији портрет овог сликара „европског нивоа и гласа” како је Пају Јовановића окарактерисао Павле Васић.
Али, таква студија захтева и одговорног аутора. И зато је један текст (Ђорђа Кадијевића) у овој монографији посебно интригантан јер перципира управо релативност вредновања таквог сликара као што је био Паја Јовановић са позиција модерног критичког преиспитивања. Наиме, Јовановић „није једанпут био на мети наших пасионираних ревализатора вредности уметничког стваралаштва. Још за време уметниковог живота, оног непосредно после Другог светског рата, сликар `Сеоба Срба` и `Крунисања Душановог` више није био оно што и пре... ”
Тада је био „на мети” идеолошких арбитара; средином 20. века, њих су заменили они који су, ослобођени идеолошког притиска, били притиснути захтевом модерног које је у свету већ било етаблирано. Кадијевић тачно дијагностикује ту свест: Обновљени афинитет према свему што је „ново” и „друго” у ликовној уметности индиректно је појачао отпор према „старом” и „превазиђеном”. На удар таквих, дошли су, пре свих Паја Јовановић и Урош Предић...
Монографија коју је сада објавила београдска „Радионица душе” и из те перспективе исправља неправде према уметнику (уметницима) пред чијим се сликама, на шта подсећа и Кадијевић, најчешће и најдуже застаје у светским и домаћим музејима.
А. Цвијић
На слици-Па­ја Јо­ва­но­вић: „Со­ко­лар II”, 1890-95, уље на да­сци, при­ват­но вла­сни­штво