Мир, тишина, мирис тамјана и смешак монаха и монахиња добродошлица су намерницима током посета манастира Шабачке епархије. Манастири Радовашница, Чокешина, Соко Град имају своје приче а заједнички циљ, са земље се уздићи на небо, волети Господа, волети ближње. Како то раде монаси у њима пише после посете манастирима Љиљана Синђелић Николић.
Време је за ручак а игуманија манастира Чокешина мати Ана позива нас у кухињу. Молитва над трпезом, скромна храна и моја бојазан „можда није требало да им се придружимо, да ли ће бити сад и за њих“. Бећарац од паприке и парадајза из баште, домаћи краставци и јаја, све укусно. Остаде и за друге путнике ако дођу. Крај манастира у великом дворишту, на веранди препуној цвећа увек има посетиолаца, служе их кафицом, соком. Свако би хтео да поприча са м. Аном а она редовно нађе време и нико не оде разочаран и тужан.
„Када с љубављу идемо кроз живот све нам је лакше. Оно што би волели да нама чине људи требало би и ми њима да чинимо“, каже игуманија манастира Чокешина. По легенди манастир је задужбина војводе Милоша Обилића, који је започео градњу уочи Косовске битке 1389. године. Рушен и обнављан током векова дочекао је и наше дане и сведочи о истрајности и труду оних који воле Господа и Богородицу којој је манастир и посвећен.
Данас су ту монахиње које негују баштицу, зидају нови конак како би посетиоци могли и да преноће и на прави начин осете атмосферу и гостољубивост. Ту су забележени бројни примери чудесних исцељења над иконом Пресвете Богородице Чокешинске.
„Ко се искрено моли, чиста срца Богородица никог не оставља“, каже м. Ана. Људи долазе, зову је телефоном, свако би нешто да пита, тражи утеху а она никог не одбија. И док одлазимо машући им, на трему се одмарају заједно маце и куце, па нам и то сведочи кад је човек смирен и све око њега је пуно љубави и мирноће.
Манастир Радовашницу посвећену Светим архангелима Михаилу и Гаврилу саградио је у 14 веку краљ Драгутин Немањић. У предивној природу право место да се човек склони од градске буке, да предахне и зарони у дубине сопственог бића руковођен саветима смерних монаха. Манастир има велико имање, гаји се поврће, житарице, и чувају кокошке, овце, пчеле.
Монаси имају пуно посла, поготово када дочекују препуне аутобусе посетилаца. Гостољубље је важна хришћанска врлина па се монаси труде да одговоре на сва питања, да очитају молитве онима који то желе, да послуже оно што имају. У манастиру се чувају велике светиње, честице моштију Светог еликомученика трона, превлачких мученика, великомученика Димитрија, руске кнегиње Јелисавете, Светог Николе. Ту је богослужбена књига Минеј из 1550. године.
Пут нас затим водио у манастир Соко Град који је владика шабачки Лаврентије подигао 1990. године и посветио Светом владики Николају Велимировићу. Манастир је један од најмодерних и најнеобичнијих у Србији. Ту се може боравити, јер има диван конак за посетиоце а сваке године је домаћин акције „Моба“ за младе из дијаспоре. Владика Лаврентије је познат и по томе што је у време комунизма у Југославији, штампао дела тада забрањеног владике Николаја у Немачкој и на разне начине доносио књиге у Србију. Он воли да прича са посетиоцима, није необично да изађе из келије и заподене разговор на разне теме. У манастиру је као искушеница била и Немица Сибила Лер а затим се замонашила. Иконостас манастира вредан сто хиљада марака поклонио је Немац Хорсет Вробел, иначе католик. Велики је поштовалц дела владике Николаја и владике Лаврентије и врло радо посећује, како каже и манастир и околину у духу речи Господње, да је љубав изнад свих врлина.
MPC
Чита Мујо оглас у новинама:
- Полиција тражи мушкарца између 20 и 30 година, јачег стаса, проћелавог, који ноћу хода по парку и силује жене.
- Да, и?
- Размишљам... да ли да се јавим?!? Могла би да буде добра плата!?!
Ауторска права Радио Оаза 2010