Шампиони на паркету. Шампиони фер плеја, који су предвођени Александром Ђорђевићем убеђивали Литванце да се врате, играју, а не љуте што има неко бољи од њих. Шампиони који су мирно, достојанствено, са трофејне висине, одгледали напуштање трећег степеника постоља, вајних хрватских репрезентативаца, доскорашњих другова. Шампиони када су поздрављали атинске трибине, препуне комплекса, беса, немоћи разочараног домаћина, који ни тада, као ни три године касније (1998. СП), није могао да буде већи од спортског пораза. Шампиони су шампионски све опростили, али заборавили нису.
Када се сада фактографски погледају резултати Европског првенства, чини се да су се плави прошетали до злата. Нису, али су у свакој утакмици имали који “грам” више дриблинга, финте, скока, рампе, а пре свега, поена, све до најсјајнијег одличја.
Први меч, па “мушки”, продужетак против Грчке ( 90:84), уз стото облачење националног дреса Владе Дивца и најефикаснијег (22), дебитанта и откровење шампионата, Дејана Бодироге. Касније су у групи, дошли на ред Литванци (70:61), којима ни трио “фантастикус” (Сабонис, Марчуљонис, Куртинаитис), није био од помоћи. Италија ( 87:64), Шведска (85:58), Израел (72:59), Немачка (92:79), са којом је Светислав Пешић 1993. узео злато ( уз одсудство плавих), па и Француска (104:86) у четвртфиналу, веома брзо су потписивали капитулацију... Дошло је на ред полуфинале и, опет домаћи мезимци. Ако је на премијери Европског шампионата, против истих, било “густо”, па и судије (Санчез) неосновано прозиване, сада су “маске” пале. Видело се ко је газда на паркету, а већ поменута публика плавима није више могла да “прашта” (60:52).
У тежим околностима није могло да се игра финале. Требало је још једном добити амбициозне “зелене”, чије су главне звезде желеле “самостално” литванско злато, ништа мање од Ивковићевих супер момака, који су жудели да се “освете” целом свету за велику спортску неправду, три године тоталне изолације, забране да се брани (и одбрани) светска и европска титула (1990, 1991).
И, би бајка. Нећемо о невиђеној драми, борби Титана под обручима... Увек ћемо се сећати 9 тројки Александра Ђорђевића (из 11 покушаја), закуцавања Предрага Даниловића преко “два и по метра” Сабониса, али и суза истог, коме ни светски таленат, није био довољан против Југославије.
Било једном у Атини, каква дружина, страшна дружина, са брдовитог Балкана...
ФИНАЛЕ
ЈУГОСЛАВИЈА 96 – 90 ЛИТВАНИЈА
ЈУГОСЛАВИЈА: Бодирога 12, Даниловић 23, Обрадовић 5, Паспаљ 5, Ђорђевић 41 (тројке 11- 9), Ребрача 1, Дивац 5, Савић 4.
ЛИТВАНИЈА: Хомичиус 3, Штомбергас 2, Лукминас, Крапникас, Куртинаитис 6, Сабонис 20, Карнишовас 19, Марчуљонис 32, Еиникис 8, Маркевичијус.
ДОЧЕК ИЗ СНОВА
Кошаркаши “велике”, па “мале” Југославије, били су у много чему национална перјаница, од најтрофејнијег спорта до “техничких” детаља (плеј оф), али и прослављања титула.
Кошаркашка репрезентација је те 1995, са балкона Скупштине, поздравила 100.000 Београђана, али и грађане целе Југославије. Била је то незаборавна прослава до ситних сати, али и дочек који се памти.
Од масе на тадашњем сурчинском аеродрому, до 15- так километара дугог шпалира људи тог 3. јула, којима су златни момци донели толико среће, за један читав “мали” живот.
Било је касније још тих кошаркашких прослава титула, као и осталих спортиста који су их “копирали”, али никада више толико пуног срца и душе...
БИЛО ЈЕДНОМ
Европско злато 1995. године су освојили: Дејан Бодирога, Предраг Даниловић, Саша Обрадовић, Зоран Сретеновић, Жарко Паспаљ, Мирослав Берић, Дејан Котуровић, Жељко Ребрача, Владе Дивац, Зоран Савић, Дејан Томашевић, Александар Ђорђевић. Селектор - Душан Ивковић, тренери, Желимир Обрадовић и Рајко Тороман
Р. Н., Новости